Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

МЕЂУНАРОДНИ ОДНОСИ И ИСТОРИЈСКЕ ДИСЦИПЛИНЕ

217

периода од 1815—1870 Гијоа (Guyot) (2) или Буржоаа (Bourgeois) (3). Други аутори ове врете радије обрађују опољнополитичке односе једног континента или региона у ограниченом временском распону, као Дебидур своју Дипломатску историју Европе и низ писаца европских и америчких дипломатских историја. Но, по свом методу се оне веома мало а често и нимало не разликују. Правило je да писци ове врете дипломатских историја, на пример, Европе у XIX в., постављају своје системе дипломатских историја на бази тадашње међународне политичке равнотеже, односно на њеном успостављању, сређивању, угрожавању и нарушавању. То je изврсно формулисао Дебидур рекавши: „Оно што се зове европском равнотежом, то je морална и материјапна равнотежа која, од Урала до Атлантског океана и од Леденог мора и Средоземног, гарантује како-тако поштовање постојећих уговора, териториј алиях граница које су они утврдили и политична права која су санкционисали; један ред ствари у коме све силе држе једна другу у шкрипцу и у ком ниједна од њих не може наметнути силом своју хармонију и своју власт другима“ (4). Има дела која носе и друге наслове а по својој садржини су дипломатске историје у иэнетом смислу. Добар део монографија из совјетске историографије носи наслов: спољни односи или спољна политика једне земље или региона или пак међународни односи а у ствари представљају по свом предмету и начину изношена догађаја дипломатску историју у класичном смислу (5). Док je ауторима дипломатске историје циљ да осветле спољну политику једне или вшпе земаља, дотле друга врста историчара ставља себи у задатак да изложи развој дипломатије, односно систем дипломатских односа у целини и у међусобној повезаярсти једног историјског периода или једног континента, као што je Хилова (Hill) (6) и совјетска Историја дипломатије у редакцији Потемкина (7); или пак једне врсте дипломатије, као што je на пример познато Лангерово. (Langer) дело Дипломатија империализма (8). Дакле, предмет историје дипломатије ни je само спољна политика већ окуп свих односа који сачињавају дипломатију једног временског раздобља. Ка први поглед, може се чинити да ту нема разлике. Међутим, ипак je има, наравно уколико аутори чине разлику између спољне политике и дипломатке у целини. Данае постоје два систематски обрађена дела историје дипломатије, углавном европске, и то Хилова и совјетска у редакцији В. П. Потемкина. Хилово дело у три тома обухвата период дипломатије римске историје све до XVII в., док совјетска историја дипломатије, у ствари колективан рад совјетских историчара, почине са старим истоком а завршава се са 1939. Хил сматра да у повезаним дипломатским односима треба тражити и

(2) Guyot: Histoire diplomatique 1815—1870, Paris, 1930, 1931. (3) BourgeolE: Histoire diplomatique 1815—1870, Paris, 1932, 1933. (4) Дебидур: н. д., с. XIII. (5) На пр., Жуков: Международни отношениа на дальнем Востоке, 1870 —1945, Москва, 1951.

(6) D. J. НШ: A History of Diplomacy, t. I, 11. 111, New York, 1905, 1906, 1914. (7) Историа дишюмати, под редакдије акад. В.П. Потемкина, т. I, 11, 111, Москва, 1941, 1945. (8) W. L. Langer: The Diplomacy of Imperlalism, t. I, 11, Harvard, Universlty, 1935.