Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

нише законитости функционисања и разно ja друштвене привреде у целини, и као такав није омогућио стварање система који би могао послужити као теоријска основа за унутрашњу консолидацију капиталистичког друштва. Декаденција и над грађанске економске науке у периоду који обухвата већ више од једног века управо се и огледају у томе што она није успела да створи систем који би могао заменити онај који су дали Адам Смит и Давид Рикардо, због чета није ни била у стану да озбиљније утиче на економску политику капиталистичких земаља. Заокрет који je својом „Општом теоријом запослености, камате и новца“ учинио 1936 године М. Кејнс, иако по форми задржава терминологију и технику грађанске економске науке, уствари излази из њених оквира, пре свега( по томе што његов општи. приступ економским проблемима друштва није микро већ макро-економски. С друге стране, законитости које формулише М. Кејнс, на основу којих: je у условима тешких последица криза 1929 —33 године извршен прелаз на државни капитализам у највећем броју најразвијенијих капиталистичких земаља, имају објективан, друштвено-економски характер и не могу се извести из субјективног односа потрошача према добру. Из свих ових разлога грађанска економска наука већ дуги низ година преживљава дубоку унутрагшьу кризу из које ни до данас није изашла, изражавајући на тај начин и кризу система на основу кога се развила и чије интересе,, у крајњој линији, брани. Неспособное! да дефинише сопствен позитиван приступ економским: проблемима модерног друштва, стерилност и беспомоћност у односу на. сопствен друштвени и привредни развој и апологетски положај у односу на капиталистички систем били су основани узроци усрдности и истрајности са којом се грађанска економска наука посветила критиди научног социализма, нарочито у периоду после 1920 године. Дугорочни задатак који на себе узима грађанска економска наука пред својим друштвом јесте доказаги да у условима социјалистичког привредног и друштвеног система није могућ никакав облик економски рационалног понашагьа, и да je отуда. социјализам као систем не само неприхватљив већ и унапред осуђен на пропаст. Може се без претеривања рећи да доказивагье „арбитерностй“* привредног одлучивања и „ирационалности“ привређивања у условима друштвене својине над средствима за производњу током читаве једне епохе даје општи печат грађанској економској науци, будући да у дискусијама грађанских економиста проблеми социјалистичког привредног система добијају доминантно место. Садржина и размере ове дискусије, која поред осталог има врло хетероген карактер, будући да у њој не постоји ни општи појам социјалистичког привредног система, вишеструко превазилазе оквире овог рада. У њихово детаљније разматрање се нећемо упуштати, утолико пре што су ставови грађанске економске науке,о социјализму у нашој литератури сасвим довољно разматрани (1). О њима ће овде бити речи само у оној мери у којој они одређују став грађанских економиста према робно-новчаним односима у социјалистичком друштву.

(1) За иецрпан преглед ставова грађанских економиста о социализму на нашем језику види: И. Максимовић: ТеориЈа социјалкзма у грађанској економској науци. Београд, 1958.

147

ГРАЪАНСКИ ЕКОНОМИСТИ О РОБНОЈ ПРОИЗВОДВЬИ У СОДИЈАЛИЗМУ