Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ским економистима, узроци новог курса у економској политици и науци у социјалистичким земљама немају везе са тим да ли je зегљља богатија или сиромашнија. „Рационалност каже на пример П.Ј.Д, Вајлс (Wiles) није мање важна ако je привреда сиромашнија. Правилна расподела између хлеба и парадајса или између изградње железница и бродоградње очигледно има већи утица ј на људску срећу него правилна алокација између јахти и шампањца“ (11). По његовом мишљењу. узроци покретања дискусије о овим питањима и новог курса у економској политици су далеко шири и дубљи и налазе се у томе што „Ни Маркс ни марксизам не пружају никаква средства за рационалну алокацију ретких извора; изненадно постзвљање питања баца сумњу на радну теорију вредности и преноси пажњу комукиста на рад западних „буржоаских“ економиста“ (12). Разлике у начину приступања проблемима привредног живота као и супротстављеност система у светским размерама одражавају се на одговарајући начин и на оцене циљева и резултата промена у привредном систему к дискусија о закону вредности и деловању тржишног механизма у социјалистичким земљама, пре свега у Совјетском Савезу. Када je реч о анализы узрока и опште природе робне производње у социјализму, већина грађанских економиста сматра такву дискусију беспредметном и апстрактном. Тако Алек Нове (Alek Nove), оцењујући привредне реформе и дискусије о робној произведши у СССР после 1956 године, каже: „У почетку су се многи од учесника нашли у ћорсокаку. Један број њих расправљао je y апстрактним категоријама о томе зашто (курзив А. Нове А. В.) се после свега закон вредности примењује на трансакције између државних предузећа“ (13). Алфред Зауберман (Alfred Zauberman) у свои чланку „Совјетска дебата о закону вредности и формирагьу цена“ оцењује целу дискусију као „интелектуалну представу“ и „једну од оних породичних школских битака у совјетској економици које неупућеног збуњују својом усрдношћу и еланом и улагањем напора у теме безнадежна стерилности“ (14). Поред оваквих оцена које још не задиру у суштину проблема, могу се наћи и друге, по којима je дискусија показала да у Совјетском Савезу постоји извесно ненормално стање, у економској теорији и њеном односу према носиоцима привредног одлучивања. Према оцени А. Заубермана „Ново распламсавање совјетске дебате о оквирима и начину деловања „закона вредности“ на овом стадијуму комунистичког друштва може се посматрати са два узајамно условљена гледишта. Једно je метаморфоза совјетског стадијума у том смислу што се супротставЈвају економист и политичар (policy maker). Друго je тренд ка одступању од Маркса и Енгелса у погледу овог предмета у совјетској доктрины“ (15). Према мишљењу истог аутора на основу досадашњег развоја привредног система и ставова економиста Совјетског Савеза може се заюьучити да ће се њихова схватања

(11) Р. J. D. Wiles, Ratlonality, the Market, Decentralization and the teritorial Principle, Value and Plan, s. 184.

(12) P. J. D, Wiles; н. д., c. 184—185.

(13) A. Nove: The Changing Rôle of Soviet Priées, Economies of Planning (рапије ost 0konoml), Vol. 3, 1963., No 3, s. 188. (14) Value and Plan, s. 18 —19. (15) Value and Plan, s. 17.

151

ГРАЂАНСКИ ЕКОНОМИСТИ О РОБНОЈ ПРОИЗВОДГЬИ У СОЦИЈАЛИЗМУ