Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

124

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

He мање значаја за проучавање финансијских односа између политичко-територијалних колективитета у једној земљи имају и правый односи, односно уставноправни поредак тог друштва. Уставом, законима и другим правним нормама одређују се основы друштвеног и хтравног уреВењ а и обим и врсте надлежности политичко-терихоријалних колективитета, чиме ce заправо утврђују домени њиховог утицаја на друштвени живот и друштвена кретања, регулишу њихова права и њихове обавезе да финансијским средствима којима располажу у својим буџетима, фондовима и осталим инструментима врше тај утицај и, најзад, одреВује садржина и интензитет тог утицаја. Стадии продеси преношења поједгших надлежности са државе на уже политичко-територијалне јединице, процеси који тако изразито карактеришу савремена друштва, нужно намећу потребу за сталним разграничавањем надлежности одређених политичкотериторијалних колективитета, а често чак и за поновним утврВивањем ове надлежности. Правка теорија познаје више подела надлежности, с обзиром на обим, садржину и многе друге моменте који могу бити или јесу интересантни за различите приступе разматрању проблематике надлежности. Y новије време се често прави разлика и између „сопствене" и „пренете” надлежности, јер ова подела постаје све интересантни ja и све актуелнија у односима између политичко-тернторијалних колективитета различитог нивоа. Све чешће се, найме, у савременим државама дешава да одређена политичко-територијална јединида уз своју основну надлежност, утврђену одговарајућим правним актима, добије и нову, тзв. „пренету” надлежност, која у почетку има временски ограничено трајање, али убрзо постаје уствари њена „основна” или „редовна” надлежност. Мала би се са разлогом могло очекивати да се уз преношење надлежности пренесу и одговарајућа финансијска средства, у пракси се то релативно ретко дешава, а чак и када се то преношење и оствари, оно по правилу није довољно да покрије новонастале расходе изазване пренетом надлежношћу. Овде треба додати и то да постоји константна појава проширивања обима надлежности, тако да ужа политичко-територијална јединида, чак и у случају да je преношењем и финансијских средстава била у првом моменту обезбеђена, гледано на дужи временски рок убрзо долази у незавидан финал сијски положа ј. Својевремено je познати немачки теоретичар и професор Адолф Вагнер (A. Wagner) формулисао свој добро познати „Закон пораста државних расхода”, којим je указао на појаву да државе троше све већи и већи део националног дохотка. Тумачења која су многи гьегови следбеници и друга аутори дали овом закону своде се на стално проширивагье домена државног утицања на регулисање друштвеног живота и друштвених кретања и на пораст финален јских средстава која су у складу с тим нужно потребна савременим државама. Поред овог закона, једаи друга, такође немачки теоретичар и професор финансы ja, Јоханес Попиц (Johannes Popitz), формулисао je закон „Концентраци je финансијских средстава у државном буџету”, по коме постоји константна и иманентна тенденција ка концентрацији расположив!« финансијсктгх средстава у буџетима држава, док ужим политичко-територијалним јединицама cravно предстоји тражење све новых и новых извора прихода за сопствене