Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

разлога наведених у чл. 249. тач, 1. Закона о управном поступку. Одговор би требало тражити у евреи овог прописа. Наиме, он принцип материјалне истине прехпоставља принципу постојаности решена, односно правоснажности и после објективног рока из Закона о управном поступку и дозвољава да се неправилно решенье, због непотпуно или неправилно утврђеног чињеничног стања, замени новим решењем донетим на основу употпуњеног поступка новим чшьеницама ьш новим доказима о релевантним чињеницама, и такво решенье увек делује ex nunc. Ове околности упућују на закључак да се наведени прописи пригиењују као lex specialis само онда ако се покреће обнова изван услова предвиђених у Закону о управном поступку. Y случају када се обнова покреће у условима које прописује Закон о управном поступку, вал>ало би применити прописе Закона о управном поступку из разлога равноправности странака, односно надлежне органе довести у положај да одлучују о поништавању односно укндању ранијег решења на основу разлога обнове и осталих околности. Какве последние настају илустровано je у наведеном примеру о обнови поступка из разлога друкчијег категорисања радног места на коме je тужиља радила од стране органа управе скупштине општине. Применом чл. 205. Основног закона о пензијском осигурану, ново право тече од првог дана наредног месеца од дана подношена захтева, а применом прописа из Закона о управном поступку, целих 5 година раније, јер ново решење важи уназад од момента од којег je важило раније решење о пензионисању тужиље. Из разлога правичности било би опортуно прихватити у пракси правило да се у обновљеном поступку, на основу нових чињеница или нових доказа, а по захтеву странке, раније решење поништава, односно да ново решење делује ex tunc, а ако се, пак, обнова покреће по службеној дужности, да ново решење делује за будућност, уколико савезним законом није друкчије одређено, односно ако околности случаја по својој природи не искључују такво решење ствари. И судска пракса има слично схватање када je у питању ново решење донето у обновљеном поступку по захтеву странке, а са разлога из чл. 249. тач. 1. Закона о управном поступку. Врховни суд СР Србије у пресуди Y. бр. 1458/57 заузео je следеће правно становиште: ,Дрема томе, тужени орган je повредио закон на штету тужиоца када je по тужиочевом предлогу дозволио обнову управног поступка и у обновљеном поступку, с обзиром на нове чињенице односно нове доказе, донео друкчије решење од ранијег, а том решењу дао je дејство само за будућност, док je том ново.м решеньу требало одредити правно дејство уназад, с обзиром на разлог обнове и све остале околности конкретног случаја у питању, а у смислу одредбе члана 257. поменутог Закона.” Наведено правило ваљало би увек применити, осим када су разлози обнове и остале околности случаја очигледыо против њега, односно када се и без штете по интересе странке односно јавни интерес, може правилно и правично решити ствар укидањем односно понпштавањем ранијег решена. Лука Драгојловић

286

АБАЛИ ПРЛВНОГ ФАКУЛХЕТА