Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

285

СУДСКА ПРАКСА

да нема потребан пензијски стаж за признавање права на пензију. Жалба je одбијена, а Врховни суд СР Србије својом пресудом Y. бр. 5759/67 одбио je тужбу као неосновану. Y другом случају, жалили je одреЬена лична пензија, почев од 1. VIII 1961. године, као службенику II категорије радног места. Категорију радног места утврдио je надлежни орган управе скупштине општные решењем бр. 11020/64. Y управном спору то решење јепоништеноиуместо њега донето ново, бр. 14084/66, којим je утврћена I категорија радног места на коме je жалила радила пре пензионисања. Првостепени завод донео je ново решење, на темелу нових доказа, којим je укннуто раније решење и жалили одре Вен нов износ пензије према I категорији радног места и навршеном пензијском стансу до пензионисања, почев од 1. 111 1966. године. Усвајајући делимично жалбу, другостепеии орган je изменио ожалбено решење утолйко што je жалили одредио нов износ личне пензије према навршеном пензијском стажу и I категорији радног места, почев од 1. VIII 1961. године, тј. од дана пензионисања. Y питању je, дакле, обнова поступка из чл. 249. ст. 1, са разлога што je надлежни орган питање категорије радног места, на коме je засновано решење о пензионисању, сада друкчије решио, односно утврдио I категорију радног места. Овде није у питању обнова поступка из разлога наведених у чл. 249. тач. 5, јер претходно питање није решавао орган социјалног осигурања. То би био случај из тачке 5. да je питање категорије радног места као претходно питање решио надлежни завод за социјално осигураље, а да je Касније орган управе, као надлежан, то питање решио у битним тачкама друкчије. Ново решење, по одлуци првостепеног органа, требало je да делу je само за будућност, а по одлуци другостепеног органа ново решење делује ретроактивно, ex tunc. Y неким случајевима, савезни закон, прописујући услове за обнову поступка, решио je дилему на изричит начин. По чл. 205. Основног закона о пензијском осигурању и чл. 208, Основног закона о инвалидском осигурању, дозволава се обнова поступка из разлога наведених у чл. 249. ст. 1. тач. 1. Закона о управном поступку, после истека објективног рока. При томе, као услов није прописан ни субјективни рок, нити je странка дужна да доказује да без своје кривице није била у стању да у рани ј ем поступку изнесе околности због којих тражи обнову. Права утврђена новим решењем теку од првог дана наредног месеца од дана подношења захтева за обнову поступка, односно од дана доношења решена ако je поступак обновлен по службеној дужности, Y тим условима правне последице по свом дејству биле би исте, било да се решење укида или поништава. Односно, у овом случају раније решење може се само укинути, јер би поништавањем ранијег решења настао правый вакуум, пошто ново решење не може ретроактивно да делује. На основу чл. 205, Основног закона о пензијском осигурању и чл. 208. Основног закона о инвалидском осигурању, у обновленом поступку раније решегье се само укида. Међутим, поставла се пнтање да ли се увек примењује чл. 205. Основног закона о пензијском осигурању, односно чл. 208. Основног закона о инвалидском осигурању, када je у питању обнова поступка из