Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

450

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

допунским, за њега спедифичним обележјима. Користољубље, найме, постоји „кад се жеља за стицањем економских добара јавља у неуобичајеној, у нездравој, у неморалној мери... , као стремљење за властитом коришћу која не уважује у довољној мери интересе других, па се услијед тога налази у опреци са заповједима морала” ( 8 ); или представља „безобзирну егоистичку тежњу, односно стремљење да се постигне имовннска хорист по сваку цијену” ( 9 ). Оваквим дефинисањем користољубља не открива се његова садржина, тј. шта оно као психолошка појава представља, већ се само даје његова етичка оцена истнцањем елемента неморалности и егоизма. МеБутим, одовјено je питање садржајног одређивања сваког мотива, па и користољубља, од њихове негативне етичке оцене ко ja се мора сагледати кроз конкретне, и за сваки појединачни мотив друге етичке захтеве и мерила, а не путем апстрактне формулације да се налази „у опреци са заповј едина морала”. Но како од етичког вредновања мотива користољубља не завися и одређивање његове садржине, то се у ово питање нећемо упуштати. 3. Одрећивање користољубља као намере богаћења. Y кривичноправној литератури често je корнстољублзе схваћено и тако да за његово постојање у конкретном случају није довољна само намера прибављања имовинске користи, већ намера богаћења ( 10 ), садржајно одређена као жудња за богаћењем, за задовољењем своје новчане и имовинске похлепе (»). Међутим, иако je пре реализације, или, боље рећи, задовољења мотива користол>убл>а на објективан начин извршењем кривичног дела, намера и циљ богаћења финални део мотивационог процеса, ипак се у психолошкој класификацији и структури мотива уопште не види место ко je користољубље, на овакав начин одреВено, заузима. 4. ОдреЬившъе користољубља као карактерне црте личности. Дефинисање користољубља као карактерне црте личности, које се такође среће у теорији, можемо оценити као ј едини покушај отклањања претходно истакнутог недостатка да се одреВивањем користољубља као намере за богаћењем не открива место које овај мотив, као психолошка појава, у класификацији свих мотива заузима. Наиме, некн теоретичари оцењују користољубље као карактерну дрту личности, истичући и његову трајност, као „навикнуту тежњу туВем добру” или „као психолошко стање које стадно и по својој природи интензивно надражује кривда на противправно искоришћавање туВег иметка..., кад кривац већ из навике осећа задовољство, уживање у противправном присвајању туВег иметка..." (*-). Насупрот њима, друга теорютичари кривичног права наглашавали су да за постојање лтотива користољубља није пресудна чшьеница да ал je оно

(s) С. Франк, Казнено право, Загреб, 1955, стр. 216. (9) Златарић, пав. дело, стр. 80

(ю) С. Stooss, Lehrbuch des österreichischen Strafrechts, Wien und Leipzig, 1910, стр. 316. (il) Таховић, нав. дело, стр. 388.

(12) С. Суботић, Мотив и његов знача] у кривичном праву и југословенском Кривичком законику, Нови Сад, 1938, стр. 236, 237.