Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

451

ОДРЕБИВАЊЕ КОРИСХОЉУБЉА Y КРИВИЧНОМ ПРАВУ

трајннја особина личности ( 13 ), већ да се о њему може говорити и ако je само једнократним поступком испољена. Аефинисање мотива користољубља као карактерне црте личности, при чему би правилније било правити разлику између постојања особине и упорности њеног испољавања у одређеном правду, без обзира да ли ce истиче или негира њена трајност. не уноси ништа реалније у одређивање појма користољубља, jep се нужно повезује са присвајањем туђег иметка, дакле, са елементом који je, као што смо раније истакли, недовољан да сам по себи садржински одреди мотив користољубл>а. 5. Одрећивање користољубља као безразложне тежње за стицањем имовинске корысти. Потреба јединственог одређивања користољубља произилази из саме његове природе, одн. из чињенице да оно, као психолошки фактор, за сваку личност има исти садржај. Користољубље може бити, као тежња за количински одређеном имовинском користи, у различитом обиму испољено и на различите друштвено дозвољене или забрањене начине задовол>ено, али су оба ова својства везана за саму радњу која треба да послужи задовољењу користољубља или неке одре Вене потребе, a нису одлике самог психичког елемента који je за све учиниоце кривичних дела и људе уопште истоветан. Y настојању да се користољубље јасно и свеобухватно одреди, потребно je претходио анализирати мотив уошпте, одн. диференцирати природу потреба које, по учењу психолога ( 14 ), формирају мотиве различитог квалитета и то: биолошке (урођене) и социјалне (стечене). Y скали социјалних мотива помиње се и тежња за стицањем имовине чији су разлози, бар према резултатима многих испитивања, веома различити. Међутим, док за психологију, пошто у оквиру мотивација испитује само психолошки процес њеног развоја, није од значаја конкретна појава која изазива мотив, за кривично право, које проучава један специфичан начин његовог задовољења путем извршења кривичног дела, утврБивање врсте доживљене потребе je неопходан услов индивидуализације кривичне санкције. И док мотив за стицање имовинске користи произилази из одреВених доживљених потреба, тј. одражених у свести и вољи да се на одређени начин (друштвено допуштен или забрањен) задовоље, одсуство ових потреба пре жеља за стицаньем имовинске користи сведочило би о постојању мотива користољубља. Сва остала стицања имовинске користи могла би да се разложе на своје подврсте према карактеру тих потреба. Мотив користолтубља бисмо, отуда, могли да одредимо као бсзразложну жељу за стицаньем имовинске користи, када мотив за стицаньем имовинске користи не почива на некој доживљеној оправданој потреби, већ се поистовећује ca намером богаћења коју смо, као елеменат дефиниције једне трупе теоретичара, раније навели. Отуда сматрамо да je за одреВивање користољубља у сваком конкретном случају пресудна оцена која се заснива не толико на околностима

(13) H. Erba-Tissot, Motiv und Gesinnung im Strafrecht., Schweizerische Zeitschrift für Strafrecht, 1949, стр. 272. (14) H. Pot, Психологија личности, Београд, 1963, стр. 80, 81. Мотив схваћеп као тренут на преовлађујућа потреба истиче и аустријски криминолог R. Grassberger, Das Problem der Kombination der Verbrechensursachen, Kriminalbiologische Gegenwartsfragen, Heft 2, 1955, cip. 58.