Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

473

ПРИЛОЗИ

од разлога да се у току уставне дискусије у нас 1960—1963. појаве разна мишљења о појму и садржннн права на рад ( 6 ). Компаративно посматрано, из напред изложено!, појам права на рад може значити или право на загарантован посао, то јест, право на рад према унапред утврђеном плану државе прей облик права на рад ( т ), или, за све грађане једнако право, које проистиче из природе друштвене својнне, из права „на сувласништву” разуме се, у датим материјалним условима друштва као право закљученог запослења свих делова друштвене заједнице, са свима за рад способним граВанима (шли, реалније узето, у данаипьим условима са што већим бројем), и то сталног запослења које грађаннн слободно бира и које одговара његовим физичким и стручним способностима, запослења на друштвено корисном и потребном раду, који граВантшу даје средства за материјалну егзистенцију, пристојан стандард њему и његовој породици ( 8 ) други облик права па рад, који, бар за сада, постоји само у нашој теорији и праксн. Право на рад, као примарно право човека, добија у друштвено-политичком систему Јутославије пуну афирмацију. Реалност те афирмације je утолико очигледнија што социјалистички друштвени односи на бази друштвене својине средстава за производњу представљају оквир за несметаније и потпуније остварење тог права. Y СФРЈ право на рад у основи je једно комплексна право које, поред осталог, претпоставља слободу рада као потврду човекове личности, с једне стране, и суштински нови продугсциони однж као предуслов остварења самог права на рад, с друге стране. Други значајан елеменат који овде морамо свакако истаћи, јесте и чињеница да je право на рад гарантовано ауторитетом Устава СФРЈ, устава социјалистичких република, законсгсих тегсстова, статута наших радних организацией, програмских докумената итд. Теоријски узевши, та констатација не представља неку нарочито значајну новину, jep je извесно да, подруштвљавањем средстава за производњу и увоћењем принципа расподеле према раду, друштво мора да гарантује радним људима право да учествују као „партиципанти" у друштвеној својини. Y супротном, радии

и каквоћи рада, као и на стварадачку сарадњу у изради и извршењу планова и управл.ању предузећима и привредом« (Види: Labour Code of the GDR. With a Commentary by Roger Schlegel, Berlin 1962, p. 19).

(6) Види: Аискусија о преднацрту Y става СФРЈ, »Гледишта«, 1962, бр. 10.

(т) В. Г. Абезгауз, Право на труд, Плановое хозяйство, 1936, J\Jb 9—10; П. Каминская, Право на труд, Власть Советов, 1936, J\y 20; Садовников, Право на труд, Ростов, Росиздат, 1939, Право на труд и на отдых великое завоевание Октября (Передовая), Клуб, 1957; О. Смирнов, О понятии права на труд, Вестник Ленинградского ун-та, 1962, No 17; я. Беер, И Ковач, Цамел, Государственное право Венгерской Народной Республики, 11, 1963; Личность, общество и государство, Отв. ред. Б. Ф. Коток и Б. С. Тадевосьян, Москва, »Наука«, 1966; А. В. Патюлнн, Личность, сё права и свободь в советском социалистическом государстве, Советское государство и право, 1966, JsJb 2. (8) Опширније в. Е. Кардељ, Проблем наше соц ијалистинке изградње, »Култура«. Беотрад, 1965, стр. 209—210; М. Тодоровић, ОслобаЬапг рада, »Култура», Београд, 1965, стр. 56—57; др М. Ступар, Тезе за један покушај систематизације социјалних права новека и граћанина, »Анали Правног факултета у Београду«, бр. I—2/1963, стр. 31—38; 3. Ракочевић, Право на рад у Преднацрту устава, »Социјализам«, 1962, бр. 6, стр. 111—112; П. Раденовиђ, Право на рад у новом Уставу Југославије, »Социјалпа политика«, бр. 9—lo/1963.