Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

476

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

послени радници, у првом реду у СССР-y и другим социјалистичктг земљама Европе и Азије), био je више деценија запосхављен као проблем научног разматрања. (Нису објављени никакви подаци о стагьу вишка радне снаге, па самим тнм није био ни предмет јавног полемисања.) Међутим, последњих година број незапослених све више расте (прво, запошљавање омладине, значи лица која желе да се први пут укључе у оргаиизацију „удруженог рада”; друго, постоје перманентни вишкови радне снаге који ce појавл>ују у оквиру самих предузеђа, тако да ce већ последњих година пришло јавној дискусији социолога и економиста у СССР-y око проблема „незапослене радне снаге”). Један део совјетских теоретичара, пак, занемарује проблем пуне запослености, заступајући „теорију" аутоматизма и спонтаности то јест, да je у бити друштвене својине над средствима за производњу да обезбеђује запослеље односно рад сваком грађакину који жели да ради. Y ствари, нема никаквог аутоматизма, jep друштвена својина над средствима за производњу тек ствара објективне предуслове и могућности за решавање ових проблема. Што се тиче самог процеса аутоматизације и техничког напретка уопште, то, по правилу, и у нашим условима доводи и доводиће до смањења потражње радне снаге у датом предузећу или грани. Ова анализа института права на рад у социјализму има оправдање само ако се има у виду реално стање, тј. да je целокупан живот социјалистичког друштва заснован на принципима социјалистичке демократије и демократског централизма. Нема социјалистичке демократије која не укл>учује како политичке слободе, тако и соцнјална и економска права, у првом реду право на рад. Заједничка карактеристика друштвено-политичких система свих социјалистичких земаља у начину третирања и квалификовања права на рад јесте да je оно изричито нормирано и зајемчено (уставтш и законима о раду) као основно право грађана. Међутим, у дефннисању тог појма не постоји уједначеност у теорији и законодавству ових земаља. V том погледу може се извршити оваква класификација: а) прву групу сачшьавале би оне државе које Дају појамну дефиницију права на рад (СССР, ДР Немачка, Пољска и Румунија); б) док другу чине остале земле које утврђују само неке елементе овог права. Посматрајући регулисаност права на рад у горе датој структури, теорија о праву на рад морала се ограничит на испитивање тих модела, jep они у ствари изражавају захтеве одређене друштвене гграксе. То с разлога што у различитим друштвеним областима и сферама не постоји једообразност. Напротив, и у овој средини социјално-економској, специфичност je пратилац друштвених кретања. Да би право на рад, као социјално право, било адекватно схваћено, потребно je, као што смо већ нагласили, одредити сумарно његов појам (садржину, функцију, пиљ и правну природу коју сваки субјект овога права мора да има). Тако Устав СССР( 13 ), у своме чланку 118, ст. 1, дефиннше право на рад као право на добијање зајамченог посла с платом за рад према количини и каквоћи. Y том сми-

(13) Устав СССР из 1936, са изменаыа до 1958. године.