Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

478

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

б) да обављени рад запосленог лица мора бити плаћен; в) да се награђивање врши према социјалистичком принципу расподели према раду. Дакле, запослење се узима као један од прнмарних елемената садржине овога права, то јесх имплицитно садржан у праву на рад, али не и као једини, јер ако би то било тако, онда би ван сваке сумње све земље социјалистичке демократије ово право оживотвориле оног тренутка кад ликвидирају последње остатке регистровано незапослених ( 20 ). Постоји још низ елемената права на рад који произилазе како из општих концепција политичког система, посредник одредаба позитивноправног карактера, тако и доктринарних решења. Y вези са питањем права на рад поставља се и питагье слободе рада. Сем Устава ДР Немачке и Устава СФРЈ, устави осталих социјалистичких земаља немају предвиђене одредбе о слободн рада. Значи ли то да слобода рада, будуйи да нпје нормирана, не постоји, односно да начело права на рад упућује и на одређен степей принуде? Томе треба додати чињеницу примене планске привреде с планском расподелом кадрова, која de facto ограничава избор занимања и запослења у условима данашње не тако високе продуктивности рада. МеВутим, овде се поставља друго једно питање; да ли заједница на данаппьем степену друштвено-економског развитка може предвидети и зајамчити сваком појединцу који жели да заснује радии однос одговарајући, по жељи, рад (запослење), то јест, рад, поред осталог, у условима високе продуктивности. Наравно да не може, Отуда поједине државе социјалистичке демократије и не предвиђају слободу рада као елемент права на рад. Да би се извела пека запажања о слободи рада у социјализму, мислнмо да треба поћи од постојећих уставних решеньа Устава ДР Немачке (чл. 19, ст. 3, и чл. 35, ст. 1) и Устава СФРЈ ( 21 ) (чл. 36, чл. 14, ст. 1. и чл. 22, ст. 1). Ова два документа указују на следеће:

или другом облику своје паупере« (Клисне борбе у Француској, Београд, »Култура«, 1960, cip. 37). Или, дал.е: »Осгварљиво je ново друштвено уређење у коме ће нестати данашњих класних разлика и у ком ће, можда, после извесиог кратког, нешто оскудног, а у сьаком случају морално врло корисног прелазног времена путем планског искоришћавања већ постојеђих о громи их пронзводних снага свих чланова друштва, уз подједнаку обавезу рада, стајаги на располагању свима подједнако, и у све већем изобнљу, средства за живот и уживање, за развнјање и примену свих телесних и духовних способности«. К. Маркс, Ф. Енгелс, Изабрана дела, Kib. I, стр. 56. (20) Према подацима којима располажемо, регистровано незапослених радника било je у Пољској 1949. године 128.000; у МаВарској 1948. године 89.000 и HP Кини 1950. око 400.000 (подаци узети из Revue internationale du travail, vol. LXI, јул, 1950). Међутнм, према новим подацима, на Koje смо указали, број резервне радне снаге се повећава. То, поред остался, проистиче и из неких програмских докумената: »Свестрано и рационално искоришћавање при родних, материјалних и радних резерва (Програм КПСС); »Y плану за овај период греба предвидети запослегье у свим деловима народне привреде за око 1,500.000 лица. Исто тако, треба предвпдети даље повећање запослења на државним пољопрлвредким добрпма, као и у услуж. ној и прерађивачкој делатности полоиривредних кружока. . . Бажан задатак у запослегьу je да се повећа запослење жена (Резолуцнја IV конгреса ПУРП, Развој румунске привреде за период 1960 — 1910, Editura politica, Висш es ti, 1965); Главна задаци развоја економике и целог друштва, »Rude pravo«, Праг, 3. јуна 1966. и др. (21) Узнмамо и решење Устава СФРЈ па овом месту у недостатку других, ради извоЬегьа убедљивијих закључака по питању слободе рада.