Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

481

ПРИЛОЗИ

зећа дужна да сама запошљавају отпуштене раднике (а она немају те могућности), администрадија предузећа практично je принуђена да држы сувишне раднике и службенике” ( 31 ). Према неким анализама совјетских економиста и социолога сматра се да би запошљавање резервне радне снаге могло бити остварено: 1) активирањем система преквалификације; 2) премештањем вишка радне снаге у друге привредне гране; 3) миграцијом радника из крајева засићених радном снагом у области где je потражња радне снаге већа; 4) преоријентацијом кагшталних улагања једног рејона, града; 5) преиспитивањем општеобразовних школа, преквалификацијом и прерасподелом стручних кадрова. Најзад, у склопу ових мера, тј. процеса запошљавања, ублажавања проблема незапослене радне снаге, предлажу се и следеће мере: а) материјално обезбеђење за случај незапослености (за време тражења запослења) и за време док траје преквалификација; б) постојање посебних органа који би пратили стање незапослености: у непосредном контакту с предузећима своје територијалне ј единице и на тај начин посредовали, организовали и помагали да незапослени радници што пре пређу с пасивног на активан радни однос.

111

Социјалистичко друштво и држава дужни су да систематики стварају привредне, правке и политике гарантије за реализацију права на рад. Y том циљу и постоје тенденције социјалистичког друштва ка потпунијем усредсређивању теоријске, иолитичко-економске и правке природе института права на рад и проширењу гарантија у вези са реализацијом овога права. Имајући то у виду, наша даља разматрања покушаће да укажу на оквир заштите права на рад уопште, а потом ће покушати да покрену гштање характера и обима појединих конкретних надлежности; народних одбора, привредних предузећа, установа и друштвеиих организација ( 32 ) итд., који, будући да се институционализирају, чине да право на рад

(si) Ibid, стр. 28.

(32) МеВутим, у последње време се већ указује па штетност дуплирања поједшгих послова. Тако, на пример, у реферату А. Н. Косигина у Врховном совјету о развоју привреде СССР у 1956. години истакао je следеће: »Y управл,ању привредом има доста паралелних органа. Није потребно рећи да се ово штетно одражава не само на квалитет руковоВења привреАОхМ веп доводи и до апсолутно непотребког дуплираља, до бескрајно узајамног усклаВивања мера које ce предузимају, чиме се отежава практично решазање постав.ъених питања. Систем планирања и привредног управл>ања који данас постоји захтева знатно усавршавање. Реч je о даљем развијању принципа демократског централизма, усклаВивања организације планпрања, ликвидирања, паралелизма у раду привредних и планских органа, повећању одговорности сваког органа за извршавање задатка који му je поверен, о свестраном јачању економских стимуланса у производњи. Централии комитет и Влада проучавају ово питање и предузеће потребне мере« (»Правда«, Москва, 10. децембар 1964).