Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

484

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

них у капитализму говори само о томе да je за обављање проширене репродукдије потребна велика радна снага, али да она у датим моментима и не мора биты потребна. A запошљавање радне снаге под таквим околностима није у вези с правом на рад. Такво запошљавање je у вези са економиком одређене земље или, уже посматрано, с економиком неког предузећа односно корпорације. Дакле, право на рад у условима капиталистичких друшхвених односа, у крајњој линији, представља мању или већу могућност за запослење, без икакве економске, правке и морално-политичке гарантије, те, дакле, и није реч о праву ни у ужем ни у ширем смислу речи. Осим тога, и формална анализа потврђује горње наводе, јер низ капиталистичких земал>а, осим установке формулације, у својим законима уопште не разрађују право на рад. Y ствари, изостаје конкретизација општег уставног принципа кроз законске текстове. А колико je taj принцип удаљен од остварења у свакодневном животу, није потребно подвлачити. Право на рад у социјалистичкнм земљама има како основ тако и све услове да стварно постане ефективно право у пуном смислу те речи. То се постиже у оним социјалистичким државама у којима су продукциони односи такви да je друштвена својина доминирајући облик својине над средствима за производњу. МеВутим, на свом развојном путу право на рад у социјалистичким државама пролази кроз разноврсне развојне облике. Тако се први неразвијени облик права на рад појављује у тзв. фази државног социјализма (ова фаза не само што, још увек траје у неким социјалистичким државама већ има трајнију тенденцију за таквим током), где je преовлађујућн облик својине државна својина над средствима за производььу. Период те фазе развитка права на рад у различитим социјалистичкнм земљама je различит, и углавном се манифесту)е с променљивим интензитетом што je условљено суштинским променама у самом продукционом односу. У тој фази свог развитка право на рад поприма девијантне облике, јер нему, поред осталог, недостаје: слобода рада, слобода кретања у радном односу, принцип расподеле према раду у правом смислу те речи, итд. Отуда право на рад у тој првој фази свог развитка задржава умногоме декларативан характер. Значи, у друштвеним односима где постоји државна својина над средствима за производњу нема суштински новог у продукционом односу. Право на рад у тим социјалистичким земљама које обично карактерише етатизам (у који се укључују: недостатак слободе избора занимагьа и запослења, извесни елементи најамнине и најамног односа, плаиска расподела кадрова, скривена незапосленост, недовољна продуктивност и самоиницијатива) такво право join увек се своди искључиво на „дисциплинавано" запослење, које понекад може имати и елементе