Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

489

ДИСКУСША

Што се тиче изборног система, он je нише пошао од прагматичног и емпиричког тражења него што je инспирисан јасним принщшима. Ми смо до сада више него друге социјалистичке земље покушавали да нађемо свој изборни систем. Међутим, нисмо га нашли. Не само да га нисмо нашли у примени, где je дошло до извитоперавања разне врсте, већ ни у концепдији. Није га лако наћи, јер ми имамо различита представљања: нације, грађана, произвођача, и то интегрисаних у оквиру радних организација. Нови изборни систем, који има извесне алтернативе, полази од посредног изборног принципа који називамо делегатским (реч која има извесну марксистичку тоналност). Ово што ce предвиђа није делегатски принцип ни у идејном, марксистичком ни у техничком смислу; јер смо далеко од такве заједниде која кроз делегатство може да спречи посредништво, отуђење, манипулације виших форума, а бирачка тела не бирају посланике из своје средине. Према томе, ради се о посредном избору. Веће народа бирају републичке (покрајинске) скупштине као и до сада, а и већа заједница ce бирају посредно. Остао je непосредни принцип избора само за Веће колтуна, и то непосредније него досад (брише се улога општинске скупштине). Принцип непосредног избора, принцип пропорционалног представљања народа и принцип „један грађанин један глас” у ствари je тековина демократнје. Код Већа радних заједница постоји дилема да ли ће се ићи на непосредне изборе од стране радних л>уди, или ће се проширити општинске скупштине у нове изборне колегијуме допуњене делегатима радних људи. Већина изражених мишљења у јавној дискусији изјашњава се за прво решење. Y погледу норме за расподелу мандата за ова већа по републикама, и у њима се задржава територијални принцип, тј. број становника. Треба оценити да ли се неке његове слабости могу одстранити, тзв. „функционалним принципом”, тј. увоВењем и норме о броју запослених. Да резимирамо питања која се тичу изборног система: да ли су оправдана ова изборна решеньа, да ли треба правити разлике у погледу непосредности изборних принципа према домовима, да ли треба задржати до сада чист принцип територијалне расподеле који води рачуна о броју становника а не о броју ефективно ангажованих произзоВача приликом расподеле мандата на поједине републике или изборне јединице у оквиру самих република. Што се тиче питања односа федерације и републике треба истаћи два проблема. Да ли су предвиВена решења стварно уставне промене или само интерпретативна правила, која би можда било бол>е прихватити да се конкретизују и рационализују у пракси рада Скупштине. Овако, то нису уставна правила, јер у суштини не решавају ни једно право уставно питан>е. Друго, да ли ће се ићи на тражење неке ефикасније и боље формулације; ито такве да се тачно зна које функције имају друштвено-политичке заједнице. Федерација мора имати јасне представе о функцијама и јасне инструменте за остварење тих функција. Идеја о договору могућа je једино када се тачно знају функције, а ако се то не зна, долази до сукоба. А у сукоб мора неко да се умеша, и тако се ствари решавају одозго уместо да се ствара права демократија. Y погледу аутономије je учшьен преокрет у уставно-гфавном третирању. Предложене одредбе не обухватају све оно што се сматра да треба да уђе у Устав. Има предлога да још нека питања буду решена (тачка 1. одељка о аутономији). Аутономне јединице су по Уставу од 1963. биле схваћене као творевина републике с извесном заштитом од стране федерације. Овде je направлена битна промена, по којој се аутономија појављује са правног становишта као еманација Савезног устава са много већим политичким значајем и учествовањем становништва. Та идеја још није довољно изражена, тако да je онај први став помало нејасан, а, са друге стране, има мишљења да у Устав треба унети како се аутономне ј единице стварају, и да се mutatis mutandis изрази идеја „самоопредељења”. Без обзира на то, ми овде имамо такву аутономију која je по положају и компетенцијама шира него негде и федерална јединица. Не само уношевьем