Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

490

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

у Устав, већ и по облику, аутономија се организационо приближава републици. Не идентификујући се са републиком, она се у знатној мери њој приближава. То je синусоидам пут, којим смо июли од револуције до данас. Као што знате, аутономије су по организационој форми биле народни одбори, па су полако дошле до тачке где настаје стварна аутономија иако се прилагођава према моделу републике. Основна линија Устава иде у том смислу да аутономију постави као једну широку својствену друштвено-политичку заједниду, која, истина, није република, али хоће и има својствен положај у односу на федерацију. Тако je аутономија један облик федерализма, што никад нисмо оспоравали, и самоуправљање je у ширем смислу облик федерализма. Нас овде интересује принципијелно уставноправни положај, и да ли из света што je овде направлено не произилазе извесне тешкоће у систему власти и управљања који донекле успоставља аутономију као једну врсту федералне јединице. Тако се поставка питанье увођења неке врсте асиметричне федерације. Ове промене су минорног значаја и говоре саме за себе. Проф. др Радомир Буровић: О СТРУКТУРЕ САМОУПРАВЉАЊА У РААНИМ ОРТ АНИЗАЦИЈ AMA И ОРГАНИМА УПРАВЉАЊА. Наставио бих онде где je проф. Борђевић стао: говорићу о структури самоуправљања у радним организации ама и органима управљања. Овде можемо одмах запазнти да се ради о проширењу демократије и самоуправљања у радној јединици, jep ce извесна усмеравања која je Устав дао, и која су можда била нужна, овде изостављају. Тако да се уопштеном формулацијом у Уставу замешу je неколико одредаба ко je су на одре Вен начин значиле и униформисање извесних форми самоуправљања у радној организацији. Оно што се одмах поставлю то je да ово питање треба свестрано и темељито проучити. А да ли смо то и урадили, да бисмо могли прећи на једну овакву одлучну промену у правду преношења самоуправљања на радне организације. Пре извесног времена вршена je једна анкета о евентуалним променама о Основном закону у предузећима. Дат je један добро састављени упитник по коме су се радне организације изјашњавале: да ли je потребан управни одбор, каква права дати радним јединицама итд. Одговори су били прилично противречни, тако да ми се чини да ова питана ни у пракси ни у теорији нису довољно прочена. Неоспорно je да у овој материји треба ићи напред, али нисам сигуран да треба ићи тако далеко и препустити раддшм организациј ама да својим статутима саме одреде своје органе. Истина, у предлогу се говори да поред радничких савета постоје и пословодни органи. У једној дискусији, у којој сам учествовао, људи ближи пракси су поставляли питаня да ли ти пословодни органи представљају увођење менаџерског система и да ли би то представљало на неки начин опасност изрођавања баш у оним одлучним стваргша када се ради о вођењу послова. Ja не знам колико je то оправдано и да ли би се оваквом изменом подстакло менацерство у радним организацијама? Ja из ових речи предложеног текста не видим да би то морало да се претвори у неки административни одбор, или одбор директора, већ да би то био један колегијални орган који би заменио управни одбор, али би био можда нешто ефикаснији, ужи или шири зависно од саме организације. Што се тиче текста који се предлаже уместо чл. 92. и 93. овде je дат један члан који пружа могућност да се не поступи на исти начин када су у питаньу радне организацнје које врше делатност од општег интереса. Чини ми се да je, ако се остане на оваквом амандману, овај изузетак користан ако je реч о областима здравства, културе па и неким привредним организацијама. Нећу навести пољопривредне задруге, мада се у неким статутима задруга појавлтују органи који не постоје у другим организацијама, као што су савети коопераната, који нису предвиЁени али постоје. Чини ми се да би то могло да буде једна корисна ствар, једна веза, да се овај непосредни произвођач укључи у наш систем самоуправљања. Овај покушај у стату-