Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

491

ДИСКУСША

тима могао би једном одредбом да се нађе у уставном члану као посебан став. Да закључим: амандман има своју сврху у садашњем моменту, само je пнтање колико je зрела ситуација да се све то може препустити Статуту. То ће наравне закон да реши али чини ми се да када стварамо једну уставну одредбу, морали бисмо имати у виду и крајњу апликацију, односно непосредну примену те одредбе, односно већ знати како би то преко закона и статута могло да изгледа. Друго питање je изборни систем. Два пута сам прочитао ове тезе. Човек долази до закључка да je то комбинација врло различили система. Свако веће има неки свој изборни принцип, негде посредне негде непосредне изборе. Систем кандидована je потпуно различит за поједине органе. Ово све не доприносн ни ефикасности, нити могу доћи до изражаја жеље бирача или чак грађана у апстрактном смислу. Предлажем да се преВе на непосредне изборе, што ми се чини да je сасвим могуће и за Веће народа. Значи да свака република има 20 кандидата и она може да се изборном геометријом подели на 20 изборних срезова, па да се онда кандидата непосредно бирају, јер република се не састоји из неких апстрактних чинилаца, већ од по ј единица. Зато мислим да je могуће увести непосредни • изборни систем како за Веће народа, тако иза Веће радних заједница. Када се истакну кандидати у више организација, то поскупљује поступай, али се зато касније могу без икаквих нових издатака спровести избери у свакој радној организацији за сваког кандидата који je већ истакнут системой кандидовања на. зборовима радних луди. Баш зборови радних људи би истицали кандидате и онда би се сви изјашњавали непосреднгш тајним гласанем. То онда обезбеВује примену демократског система и не може се ставши примедба да форуми бирају кандидате. На овакав начин, тј. ако ошптшгека конференција установљава одређену листу, и то онолико кандидата колико и посланика, онда je јасно да je прејуднциран избор кандидата. Стога би баш у интересу проширења демократије требало учинши да избори за скушнтинска тела буду непосредни. Каква ће бити техника, то je сасвим друго питане, али ако се поВе од исправног принципа, онда ће се и у пракси наћи добра решена.

Боривоје Љубинковић, студент права: О ПОСРЕДНОМ СИСТЕМУ ИЗБОРА. Речи професора који je говорио пре мене, поготово оне које се односе на изборни систем, подстакле су ме да се и ja јавим за реч. Мислим да je он, када je говорио о посредном систему, који одудара од нашег демократског пута, био дубоко у праву. Гледајући неке статистичке податке дошао сам до закључка да je за време последна три избора опало интересоване граВана за посредне изборе кандидата за Савезну скугаптину, док je за општинске скупштине веће, и то због тога што je систем бирана непосредан. Тако je 1963. године у изборима за Савезну скупштину 89,1%. То je 7—9% мане него на изборима 1946. године, када je изборни систем био непосреднији. Одлучујућу улогу у сманену заинтересованости имао je посредан систем избора. Главни избери су се до сада обављали у општини, тј. уколико посланици не добију довољан број одборничких гласова. Године 1967. имали смо 455 евидентираних кандидата, а на негюсредне изборе je изашло свега 82. Тош да није било пет кандидата из Лазаревна и три из Крагујевца, тај број би био join мани. Посредан систем избора има низ слабости. Као прво, то je неповерене приема бирачу.ЈЗначи, бирачко тело и грађанин нису квалификовани да бирају оне који би највише могли да учине да овај систем постане демократичнији. Друго, овај посредни систем доводи до апсурда да одборници из трупе, рецимо, социјално-здравствене бирају посланика за Привредно веће, док граВанин који ради у области привреде тог посланика не бира. То, опет, није у складу са нашим демократским системой, чак мислим да je то једна од повреда уставног начела равноправности. Није сваки глас иста, нису чак ни изборни критеријуми исти. Тедан добар рад-