Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

501

АИСКУСИЈА

1935 —1940. године у сазревању новог програма КШ по националном питању и у политичкој резолуцији Пете земаљске конференције 1940, ко ja je поставила основе федеративном систему, као и у првим пратећим организационим и кадровским мерама ЦК КП Југославије на стварању покрајинских и обласних комитета, на осамостаљивању обласног комитета за Космет, на његовом издвајању из надлежности ПК Црне Горе и везивању непосредно за ЦК КП Југославије. Мало се, на пример, зна да све до лета 1945. године, 7—B месеци после ослобођења Србије и стварања Југославије, аутономне покрајине нису биле у саставу Србије, већ су биле самосталне јединице и тек априла 1945. године, на другом заседању АСНОС-а усвојена je Резолуција којом ce оне примају y састав федералне Србнје, на молбу представника Војводине и Косова и Метохије. Ако са те стране посматрамо њихову генезу, онда je укључивање покрајина у састав Србије тростепен акт. Прво, изражена вола становника ових подручја кроз њихове скупштине и одборе; жела да ce укључе у федералну Србију а не у неку другу јединицу, или да буду самосталне федералне јединице. Аруго, одлука II заседала АСНОС-а и потврда и сагласност 111 заседала АВПОЈ-а да се санкционише овакав пут лнховог развоја. Ако, према томе, овако посматрамо ток лиховог развоја, онда je нетачно оно што je у садашлем Уставу речено да су оне створене одлуком Народне скупштине Србије. Позитгшноправно гледајући, у Уставу су дати поднаслови сваком типу друштвено-политичке заједнице, чак и срезу, који je већ 1963. године почео да одумире, a покрајина je уклучена са два члана у састав Републике. А а се не бих задржавао дуже на првом питалу, мисдим да постоји потреба за потпуним изражавалем покрајине као друштвено-политичке заједнице, јер она по садашлем Уставу нема право на самосталне изворе и врсте прихода или на самостално доношеле аката за своје подручје и сл. А ак л е , постоји потреба да се покрајина као друштвено-политичка заједница потпуније у нашем Уставу изрази, jep je она у нашој друштвено-политичкој пракси стекла право на то. Па друго питале проблема слободне и равноправие употребе језика народности, желео бих само укратко да се осврнем. Чиленица je да je и ту Устав био недоволно јасан и прецизан. Он утврђује равноправност језика народа (члан 42 и 131) и слободну употребу језика народности (чл. 43). Одредба члана 157, која почшье формулацијом „незнале језика”, рађала je у пракси недоумице и врло различита тумачела, па и примену. Пој едини органи и службениди примеливали су већ давно превазиВен и осуђен тзв. објективни критериј, узимајући себи право да одлучују да ли странка у поступку „зна” или „не зна" језик поступка, уместо да поштују право странке да се сама о овоме изјасни. Због тога je и уследила одлука Опште проширене седнице Врховног суда Југославије (од новембра 1967) да апсолутну или релативну битну повреду поступка представла ускраћивање права странци да се о томе сама изј acini, односно да се тим правом користи. Било je и других недостатака у овој области. Стога мислим да je сасвим оправдано што je и ово питале нашло места у Основама за промену Устава. Аруго питале о коме бих говорио јесте питале језика. Садашли Устав није доволно јасан по питалу равноправности језика, а нормативни део у односу на уводни садржи извесне противречности. У уводном делу (Основна начела), у првом сделку речено je да су се: „Народи Југославије, полазећи од права сваког народа на самоопредељеле” (итд.), ујединили „у Савезну републику слободних и равноправних народа и народности... ” Нигде више у нормативном делу није то начело равноправности народа и народности конкретизовано. Наиме, у чл. 43. речено je да народности имају право на употребу свога језика, а то није исто што и равноправност језика свих националних трупа у одређеној друштвено-политичкој заједници, конкретно у општини или у радној организации. Jep, ако радну организацију чине луди који заједнички стварају доходак, a тај доходак се одваја за фондове, па, на пример, и за друштвени живот и образовало радника, а средства се