Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

502

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

троше само на образована радних људи на језику једне националности, онда ту пуне равноправности нема. Тих примера има много. Да узмемо само један из Трепче: године 1963, приликом доношеша Устава, било je у том колективу 63% Шиптара. Они, као радни људи, одвајали су део дохотка и за образование одраслих; њихова деца уче школу на матерњем језику, ara радник-Шиптар, односно Албанац, квалификовао се на српскохрватском језику, иако je упослених Срба и Црногораца било свега 37%. Очито да језици нису равноправии. Или питање поступка. Једна je ствар ако грађанин, па и странац, има право на употребу свога језика у поступцима пред органима власти, тј. обезбеђује му се тумач, упознаваше са материјалима и чишеницама на матер вьем језику и сл. Али друга je ствар ако у једној општини живи 83 посто припадника једне народности, ту и језик народности треба да буде равноправан у постушщма, тј. да се и писмени и усмени поступак може водити на језику странке, ако и судије и странке говоре језиком једне народности. Дешава се у Војводини да су и судије и странке и адвоката сви Мађарн, а записник се води на српскохрватском језику. Међутим, тога засад у пракси нема иди су врло ретки изузеци. Зато припадници народности стављају разне примедбе. Исто тако, join од 1962. године постоји спорно питање: ако су Савезним Уставом утврђена и гарантована права народности у ком степену би морала федерација да обезбеђује услове и средства за остваривање тих права. И зато се ово питање поставља код неких општина које немају довољно средстава ни за редовну делатност, a морају да обезбеђују рад и администрацију на више језика. Поставља се, даље, питање објективног и субјективног критеријума у признаваььу права на употребу свога језика, jep je члан 157. Устава недовољно, па и недоследно дефинисао ово пнташе. У одредби тог члана речено je да „незнање језика на коме се води поступак не сме бита сметььа за одбрану и остваривање права и оправданих интереса граЬана и организадија”. Ова формулација je различию схватана. Долазило je и до тога да се знање језика цени по објективном, давно осуђеном принципу, тј. да орган власти односно службеннк узима себи право да сам цени да ли сгранка „зна” језик на коме се води поступак или не. Врховни суд Југославије био je стога приморан да новембра 1967. године званично донесе своје мишљење на проширеној општој седници, којим je обавезао не само судове већ и управне органе да ce придржавају субјективног критеријума y воВешу поступка, тј. да су дужни да омогуће да се сама странка изјасни хоће ли идя не да говори на своме језику, и да се пропушташе оваквог упозорења, односно неиспушаваше захтева странке, цени као битна, релативна или апсолутна повреда поступка. Све то говори да je право народности да равноправно употребљавају свој језик било недовольно регулнсано у Уставу, и да се намеће потреба, поготову пред нама у Србији, где живи преко 1,400.000 припадшгка разних народности, да се овим проблемом још више позабавимо. На крају, желео бих само да споменем једну карактеристичну црту Лен>lшовог става у односу на шгтање националних машина, jep мислим да je он са те стране недовољно проучаван. Лешин ту, изгледа, прави једну нијансу, једну разлику, jep углавном говори о равноправности нација и правима националних машина, а ми смо записали у политичким документима равноправност народа и народности. Питаше je да та су историјски развитак и конкретна јутословенска пракса у ствари превазишта Лешина и да та смо ми нашли одшварајуће формулације односно да ли их доследно схватамо и спроводимо. Jep, с друге стране, Лешин говори никакие привилегије ни за један језик; чак истиче да треба признатн и нормирати право граВанина да, ако сматра да су му повреВена права на равноправност језика, тражи на основу општег државног закона, односно уставног закона, поништај појединачног акта, односно да тражи пуну равноправност језика. Отуда сматрам да je неке видове шнаша меВунационалних односа, без обзира да ли ћемо ми успети да их довољно проучимо у овој уставној дискусији, пракса избацнла врло гштензивно у првн план.