Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

507

ДИСКУСИЈА

штво које се политички организовало путем државне власти. На својој територији свака држава располаже одређеним условима неопходним за опстанак друштва. Тако, једна држава може имати више а друга мање повољних природных и других услова на територнји на којој je ситуирана. Недостачи ce допуњују радом и разменом са другим државама. Y том односу настају услови за сарадњу и интеграцију или сукоб и дезинтеградију. Унутар државе настају такође територнјалне политичке трупе. Ако je у пнтању постојање више наци ja, онда двоумљења нема —• политична територијализација je нужна и најпробитачнија. Сада се намеће питање: која je битна разлика између односа политички разграничении држава и односа других територијалних политичких трупа унутар једне државе? Аа ли постоји разлика између односа аутономних и федералних јединица унутар савезне државе и међународних односа? По мом мишљењу, овде се ради о степену политичког разграничена. Степен интегрисаности једнога друштва налази одраз у његовој политичкој организации. Унутар једне државе могу постојати више друштава напоредо, али само до тачке до које њихови интереси не трпе због веза са другим друштвом. Када се ти интереси задовољавају оптимално кроз заједнички државни политички оквир, та друштва заједнички нступају дрема другим таквим јединицама. Мбгуће je да једно друштво намеће јединство другим друштвима, и тада долази до хегемоније једне трупе над другима, што доводи до вештачког јединства које, ако су у питању нације, доводи до оштрог сукоба. Без сумње, најпробитачнији политички систем вишенационалне државе je федералнзам. Међутим, тиме није све речено с обзиром на кретања унутар једне федеративно државе. Та кретања, што се може видети из историјске праксе, управљају се ка унитаристичкој или ка конфедералистичкој суштини. Тежтье ка већој надежности федералних јединица обидно се објашњавају снажном улогом самих нација. Међутим, да ш je увек тако? Да ли je постојање већег броја надија увек узрок таквом кретању? То, наравно, зависи у највећој мери од степена економског и друштвеног развоја сваке поједине нације и разлика у том погледу измеЬу њих. Међутим, постоје и друга узроди и о њима бих хтео да говорим вечерас. Чшьеница je да и унутар једне надије настају територијалне политичке групе по разним основама. Унутар територије једне нације сви локални региони немају подједнаке услове за друштвени и економски развој. Познати су политички сукоби између богатих и сиромашних региона насељених једном истом нацијом. Зато се у политичким наукама сматра мудрим да административно-територијална подела не сме да обухвата у целини територије које су настале економски или традиционално-историјски. Сматра се да такав сукоб унутар једне већ формиране наци je може да доведе до њене дезинтеграције. Који су то тако снажни чиниоци који једну већ формирану надију дезинтегришу и поред чињенице да je нација снажан и жив организам? Територијализација власти може да доведе до поспешивања сукоба измеВу богатијих и сиромашнијих региона, изме&у културнијих и заосталијих области итд. Власт, као друштвени феномен, садржи у себи једну битну компоненту тежњу ка супрематији. А пошто не постоји држава у којој су сви региони подједнако развијени, они развијенији почеће да пружају отпор трошењу „њихових” средстава за низ, рецимо, културних потреба у неразвијеним регаонима, те ће тежити да све „своје" задрже за себе. А ако су и политички територијално издвојени у целину, политична власт тога региона ће утицати свим средствима да она сама располаже „својим” средствима, јер власт без економске моћи мало личи на власт и мало значи. У условима постојања националних држава таква власт ће изабрати најпогоднији пут да оствари своје тежње. Taj пут, у оваквим условима, често води ка формирању нове нације на свои подручју. У почетку то иде истицањем неког посебног етоса, a касније и до формирања нове нације вештачки или стварно. Ако je територијализација власти у држави у стању да делује ка дезинтеграцији једне нације, онда je тешко бранити став да виши степен