Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

508

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

територијализације власти у једној федеративно) и вишенационалној држави води ка вишем степену интеграций те државе. Друго je питане да ли виши степей политичке дезинтеграције треба (свесном акцијом) да доведе до вишег степена економске и друштвене интеграције. Ако je то сврха уставних и промена код нас, онда то треба рећи. Ja, лично, не верујем да ће виши степей политичке дезинтеграције довести до вишег степена друштвене и економске интеграције. Природан процес друштвено-економске интеграције je веома спор у условима када су јединице на различнтом степену развоја. Због тога би било неопходно утврдити који су заједнички интереси (што je мане заједничких интереса то je степей политичке дезинтеграције већи) наше државе као целине и шта су битно национални интереси сваке поједине нације у Југославији, те који интереси би морали да се жртвују ради задовољена неких битнијих интереса који произилазе из потребе заједничког живота југословенских народа. На тај начин би се издвојило оно што произилази из националног интереса од онога што je резултат територијализације власти, која може деловати у сопственом интересу а без икакве везе са стварним интереснма нације. (Локализам je израз интереса власти а супротан интересима нације. Хегемонизам je такоЬе у интересу власти а супротан интересима нације у чије име се намеће.) Из свих ових разлога, чини ми се да виши степей територијализације власти, који ће произићи из овако предложених уставних промена, може деловати у извесном степену ка политичкој дезинтеграцији Југославије као државе. Сигуран сам да то не може ниједној нацији користити, jep сам убеВен да народи Југославије могу најболе остваривати своје интересе у интегрисаном друщтву јутословенске друштвене заједнице.

Коста Чавошки: VCTABHE ПРОМЕНЕ И ПРИНЦИПЕ РОТАЦИЈЕ И ОГРАНИЧЕНА РЕИЗБОРНОСТИ. Предмет ове дискусије ограничен je само на принцип ротације (обнављање половине чланова представничких тела сваке две године), који се предложении изменама Устава укида, и принцип ограничена реизборности, чија се политична вредност битно умањује. Треба одмах напоменути да образложење уставних промена не пружа довољну основу за квалификовану и озбиљну расправу, jep je непотпуно и штуро. Чак би се могло рећи да je избегнуто навођење правих разлога за предложено промене, од којих неке очигледне нису усавршавање или доследна примена постојећих уставних, принципа, већ њихово укидање или темељна измена, што битно нарушава оригинерну политичку архитектуру Устава од 1963. Само нас делимично може задовољити сазнање да Устав као основни закон није само последица рационалних политичких принципа, који се до краја и без ограда примењују, већ и политичких нагодби и компромиса, који немају много заједничког са принцшшјелном политиком, али су нераздвојни део одређене политичке реалности. A како ce политички компромиси склапају не само јавно на отвореној политичкој сцени, већ и тајно, далеко од будног ока јавности у оквиру затворених формалних и неформалних центара друштвене моћи, прави разлози за одређена уставноправна решена исто тако нису познати широј јавности. Поучай пример оваквог поступка je амерички Устав од 1787, који je донет на Конвенцији у Филаделфији иза затвореннх врата. Тек тридесет година касније Џемс Медисон, главки творац овог Устава, објавио je среВене белешке о расправама које су вођене у Конвенцији и тиме пружио детаљнија објашнена академској и политичкој јавности о сукобима и компромисима који су доминиралн у процесу доношена овог Устава. Предложено уставне промене код нас, које су предмет ове дискусије, представљају у малом исторпјском ремннисценцпју овог давнашнег примера. Нашој јавности још увек нису до краја речени прави разлози за предложено укидане принципа ротације и сманене домашаја принципа ограничена реизборности .