Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

509

ДИСКУСИЈА

Имајући у виду све ове ограде може се рећи да наведене предложено промене предсхавл>ају корте назад у односу на уставна решења од 1963. године. Она нас наводе да поново учинимо једну историјску аналогију, овог пуха са Плахоновим појмом „кварена” идеалне државе, односно полихичког система. Познахо je да je Платон ухврдио могућност да се негова замишлена идеална држава прво претвори у тимократију, затим у олигархију и тако редом. Можда ће уставне промене_изборног система од 1967. у погледу избора чланова Већа народа и предложено промене од 1968. године навести неког проучаваоца, који je склон историјским асоцијацијама, да закључи да ce у нашем примеру ради о „кварењу Устава”. Први наговештај „идејног” концепта овогодишњих предложених измена Устава могу се наслутити у првом амандману од 1967. Он je омогућио да републичке, односно покрајинске скупштине бнрају посланике за Веће народа не само из редова својих чланова већ из редова граВана, ако то одредн републички Устав. Све републике сем Хрватске и Црне Горе искористиле су ову могућност. Колико je мени познато, од десет чланова Већа народа које je изабрала Скупштина СР Србије, само су тројица у исто време и републички посланици. Домашај овог уставног решења био je далекосежан, мада није био одмах схваћен. Тиме je практично омогућено да неко и без мандата народа датог непосредним избором буде професионсиани народни заступник у практично најважнијем већу Скупштине Савезном већу. Ово решење очигледно није било демократско, јер и формално „ослобађа” један број професионалних политичара потребе да на изборима доказују да уживају народно поверење. Тиме je легитимное! њихове власти била лишена битног демократског елемента. Политичку вредност овог заклучка не умањује чињеница да и посланици већа радних заједнипа нису непосредно изабрани. За разлику од чланова политичких већа они посланнику функцију не обављају професионално. Предложене измене Устава представљају још један корак дал>е у том правду jep се предвиВа да све чланове Већа народа бирају републичке скупштине из редова грађана који имају општа бирачка права. Ако при том буде именован и по који републичкн посланик, који je верификацију народног поверења стекао на непосредним изборима и у конкуренции са другим кандидатима, то ће очигледно бити изузетак а не правило. У оквиру овог истог „идејног” концепта креће се и предлог да се укине принцип ротације обнављање половине чланова представничких тела сваке две године. На први поглед то нема неке дубле политичке последите. У то нас уверава и друг Марјан Брецељ, који као основни разлог за укидане овог принщша наводи, по казивању „Политике”, „да je прилично распространено мишљење да би изборе требало држати сваке четири године”. То што je неко мишљење „распространено”, најмање може да буде разлог негове оправданости и валаности. Који je прави политички смисао овог предлога сазнајемо тек онда кад га доведемо у везу са принципом ограничена реизборности. Устав од 1963. je у принципу дозволавао само један четворогодишни посланички мандат у политичком већу Скупштине у којем се једино дужност посланика врши професионално. Принцип ротације je управо требало да омогући да примена ограничена реизборности, која je од примарне важности, не доведе до укидана ну.жног континуитета у раду Скупштине. Приликом избора од 1965. сазнане о изванредној политичкој вредности принципа ограничена реизборности за процес демократизације и демонополизације политичког система још je увек било присутно. Савезни одбор CCPHJ je тада препоручио да ,се због доследније примене принципа ограничена реизборности не бирају поново посланици који су 1963. изабрани са двогодигшьим мандатом, иако су на то имали право на основу Устава. Али се тек 1967, када je у Савезној скупштини извршена стварна и прва велика смена кадрова, видело какие су револуционарне последице доследне примене принципа ограничена реизборности. Видело се да се без неких луди може, без којих се годинама ни je могло, да они могу да буду веома корисни и на другим радним местима ван структуре политичке власти, да je наш