Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

510

АВАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

самоуправны и демократией развитак створио уместо некадапиье малобројне едите професионалних револуционара и функционера читаву војску смелих и способних самоуправљача, кадрих да без потреса и ломова преузму одговорне друштвене и политичке функције и да се стално смењују у одговорним политичким телима. Међутим, уместо да кренемо даље у доследној примени овог револуционарног принципа, изгледа да смо за тренутак застали и учинили корак назад у тој грчевитој борби између старог и новог покрета ствари. Прикривена хипокризија избила je на видело у свој својој моћи и немоћи да под видом даље демократизације очува прикривене позиције. Но, пре но што дамо нека своја конкретна запажања, размотримо за тренутак аргументе које, по казивану „Политике”, друг Брецељ наводи у прилог давања могућности да неко има два узастопна мандата уместо једног у политичким већима Савезне скупштине Већу народа и Већу комуна. „Брецељ je затим подсетио на честе захтеве бирача да им се омогући да поново бирају посланника који je то својом активношћу заслужио. Због тих захтева предлаже се да се изменама одговарајућих уставних одредби утврди да послании може бити још једном биран у исту скушптину, у исто или друго веће. На тај начин би се обезбедио потребан континуитет у раду Скупштине, a смањила би се опасност од професионализације посланичке функције, јер данас један послании може бити практично биран неограничен број пута у различита већа исте Скупштине.” Ово објашњење, међутим, не наводи или не објашњава следеће важне чшьенице: у којим су то изборним срезовима бирачи захтевали да неке људе поново бирају? Изгледа да су избори од 1967. показали супротно. Пораз на овим изборима неких познатих политичара и високих функционера не говори толико о њиховој непопуларности или снази њихових противкандидата, него о растућем уверењу народа да више не треба бирати л>уде који су годинама бирани, већ да новим снагама израслим из непосребне самоуправна праксе треба дати шансу и поверење. Како то да систем ротације није обезбедио потребан континуитет у раду скупштина и због чега се сада то, колико je мени познато, први пут истиче? Колики je број посланика који су два пута бирани у исту скупштину а у различито веће, и који су то луди? Заборавља се чшьеница да су само чланови Савезног већа били професионални посланици, а да су чланови већа радних заједшгца и даље задржавали дотадашње радио место и прим Зли само делимичну, иако не тако малу, новчану надокнаду за обављање своје посланичке функције. ТакоБе се заборавља да ће чланови Већа народа и Већа комуна бити вероватно плаћени, и да ће тиме бити омогућено да неко буде осам година, уместо четири, професионални посланик и функционер, што je Устав од 1963. у принципу омогућавао само за 70 посланика, а предложене измене ће то омогућити целокупном саставу Већа народа и Већа комуна, тј. за 250 посланика. Нема сумње да ове предложене измене домашаја принципа ограничена реизборности битно ограничавају политичку вредност самог принципа, коме je само пре неколико година придавано значење једне од „најбитнијих прогресивних реформи које нови Устав уноси у наш политички систем” (Кардел). Можда je због тога овом приликом потребно предлагаче ових уставних промена поново подсетити на Марксове принцтше из „ГраБанског рата у Француској”, о нзборности и сменљивости чиновника радничке класс, „радничкој надници” за све изборне функције и депрофесионализацији и демонополизации управних и политичких функција, као и на схватање Ленина, који je примену ових принципа сматрао једним од најважнијих питана прелазног периода и једином реалном платформой на којој се озбиљно може расправљати о одумирану државе и збилски остварити то историјско кретане.