Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

512

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Као што сте могли сазнати из недавног саопштења Председништва Сталне конференције градова, огаитине и градови су спремни да се одрекну „свог" већа са овако суженим компетенцијама. Ja, разуме се, не желим да потценим значај и таквих питања као што су ратификадија међународних уговора или одлучивање о савезном буџету, спољној политици и сл. Али, граВанима у општини, којима у Савезној скушдтини једино остаје да се изразе кроз предложено Веће комуна, веома je стало да одлучују и о низу других односа који се непосредно заснивају и решавају у комуни (на пример, друштвене службе, комунално-стамбена привреда, јавне дажбине и др.). Већ су се у досадашњој полемици чуди и контрааргументи који се упрошћено своде на следеће: комуне и граВани нису представљени само преко Већа комуна. Они се изражавају и кроз већа радних заједница, чије посланике бира општинска скупштина, па чак и преко ВеВа народа, јер републике чије делегације сачињавају то ВеВе, нису само надионалне државне заједнице, веВ и својеврсне заједнице општина. Сматрам да овакав начин доказивања само замагљује суштину ствари. Посланици веВа радних заједница изражавају, или бар треба то да чине, интересе удруженог рада у радним заједницама одреВених делатности. Посланик привредног веВа, одлучујуВи, на пример, о порезима и доприносима, природно, најчешВе настоји да они буду што нижи да би радна заједница коју представља била што конкурентнија на тржшпту. Он није дужан да зна све оне друге друштвене потребе и интересе који се задовољавају претежно у комуни и за чије се алиментирагье често мора да користи фискални метод прикупљања средстава. Истина, тог посланика привредног веВа, по важећим прописима, бира општинска скупштина, али то не мења суштину његовог статуса. Уосталом, све се више чују веома оправ дани предлози да се изборни поступай промени и да посланике веВа радних заједница непосредно бирају радни људи у радним заједницама. РасправљајуВи о уставним променама, не бисмо смели да се бавимо само оним питањима ко ja су садржана у предлозима, а да нашој пажњи измакну нека друга чије бй уставноправно регулисање било неопходно. Не могу а да не изразим своју забрштутост због околности да су уставне комисије (Савезна и републичка у Србији) биле толшсо опседнуте потребом да се уреде ме&усобни односи измеВу федерације и република односно измеВу република и покрајина да су, намерно или омашком, испустили из вида и неке „вапијуВе” захтеве да се унапреди самоуправљаље у радној организацији и комуни, као и систем локалне самоуправе у целини. Не може се, наравно, спорити нужност јачања улоге република, jep je то политичка стварност нашег тренутка, нити потреба да се прецизно регулишу меВусобни односи ширих друштвено-политичких заједница. Може се, меВутим, инсистирати на постулату да аутономно право општине не буде спутано сувишним, често етатистичким нормативизмом био он савезнн или републички. Морам да изразим мишљење да предлози уставних амандмана, а ни извештај Републичке уставне комисије, не чине потребив напоре у том правцу. Ево примера: Не треба доказивати да општине, а нарочито велики градови, имају потребе за веВом нормативном самосталношВу. О томе су се недавно, у резолуцијама о законодавној политици, недвосмислено изјасниле и Савезна и Републичка скупштина. Поднети су били и предлози да би се садашњи уски оквири за аутономну регулативу комуне могли проширити не само ревизијом законодавства веВ и побољшањем уставних текстова. Сматрали смо, найме, да би комуна брже напустила фазу у којој се сада често своди на извршни орган ширих друштвено-политичких заједница ако би се напустиле оне уставне формулације које скоро све ошпте акте општине везују за постојање посебног законског овлашВетьа. Уставне комнсије нису прихватиле такие предлоге. Није се имало слуха mi за идеју да се општина овласти да аутономно регулише и нека питања из надлежности републике, све док се република не одлучи да та питања уреди