Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

513

ДИСКУСИЈА

законом (реч je, разуме се, о питањима која су превасходно комуналног значаја и која, догађа се, република годннама не регулише, jep нема довољно непосредног интереса да то учини). Сличая je случај и са потребом да се на нов начин Уставом уреди положај великих градова подељених на општине. Свима je јасно да je одредба члана 102. Устава Југославије превазиђена праксом и да више не може Да служи као основа за развој комуналне самоуправе у великом граду (та одредба презумира постојање среза, констнтуише градско веће као недефинисан самоуправни орган, а градовима не признаје својство друштвено-политичке заједнице). И поред изричитог захтева Сталне конференције градова да се тај члан Устава промени у правду који би омогућио слободннје самоорганизовање великих градова у складу са републичким уставима, и поред упозорења Уставног суда Југославије да тај члан треба променити, и најзад, и поред истог таквог предлога радне трупе Савезне уставне комисије, измена се не предлаже, нити се дају разлози да се садаппьа одредба задржи у истом виду. Дозволите, на крају, да изложим и две примедбе на предложене Тезе о изборном систему. Прво, неодрживо je да се за избор посланика у већа радних заједница задржи, као ј едино мерило, број становника, тј. да број радних људи у радним заједницама које ти посланици заступају, остане и даље ирелевантан приликом израчунавања броја посланика (тачка И. Теза). Пракса je тај принцип демантовала. Мале општине, на пример, бирају посланика у Социјално-здравствено веће Савезне скупштине на неколико стотина здравствених радника, а општина Савски венац у Београду, на чијем je подручју најгушћа концентрација клиничких и других стационарних здравствених установа у землш, нема право да бира посланика у то Веће, већ се у ту сврху спаја са суседном општином Врачар и с н>ом чини изборну ј единицу за избор једног посланика. Пије.ми једина намера да се напуштањем поменутог принципа обезбеди великим градовима адектавнија репрезентадија у скупштинама, иако je и то важно, већ желим да укажем на један значајнији разлог за ту промену. Ако у већима радних заједница треба обезбедити друштвени утицај најпрогресивнијим срединама, а то очигледно треба учинити, онда се број посланика мора довести у везу и са бројем и структуром запослених. У противном, поново ћемо јадиковати да су нам просветно-културна већа учител>ска већа и да се у њима недовољно чује глас науке, универзитета, уметничких стваралада и др. Аруго, Уставна комисија предлаже укидање Организацией о-политичког већа у Савезној скупштини (слични се предлози чују и у погледу структуре републичких скупштина). Осим тога, према одредби тачке 10. Теза за изборни систем, запослени у управи и правосуђу, сем активних војних лица, не могу бити посланици ни у другим већима Савезне скупштине. Другим речима, укида се и активно и пасивно бирачко право поменуте категорије запослених. Y образложењу нема опет ни речи о мотивима за оваква решена. Y Београду има неколико десетина хиљада људи који раде у тим делатностима и не може бити незначајно да се ти мотиви објаве и образложе. Искључујући могућност омашке, морамо да верујемо да иза предложение решена стоји идејно-политичко становиште да у управи и у правосуђу нема радних заједница, да се у тим делатностима не ствара и не расподељује доходак нити има самоуправљања. Таквих становишта, иначе, у публицистици, и још више у незваничним разговорнма, има, али ако су то и ставови Уставне комисије, онда се они морају јасно изразити и бранити, јер, разумљиво, има много и супротних аргумената који се заснивају на начелним одредбама Устава. Осим тога, не треба посебно образлагати нелогичност становишта да се активним војним лицима, ко ja су непосредно у служби федерације, допушта пасивно бирачко право за избор посланика у Савезној скупштини, иако би баш у односу на та лица инкомпатибилност посланнике функције и одговорности службеног лица према скупштини била очигледна^