Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

516

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

везе са националном припадношћу онога на кога се примењује, него има везе, редимо, са његовим местом у производил, у радном процесу, у самоуправљању уошпте узев, у обезбеБегьу личне слободе, личне безбедностп и сл. заиста неће моћи да разумеју многи дуди који су иначе родољуби и добронамерни и одани грађани наше заједнице. 2. Што се тиче нових предлога у погледу измене изборног система, прикључуј ем _се бојазнима које су изражене у овој дискусији да ће могуЬност да и поједини грађани или трупе граБана кандидују посланике бити само формалыо-декларативна и махом илузорна, а стварна могућност кандидовања и фактичког обезбеБења избора кандидата биће усредсреБена у рукама водеВгр; политичких крутова Социјалистичког савеза. Дакле, усред „територијализације власти”, као што je један друг рекао у дискусији, ипак ће се моћи спроводихи „централизована” кадровска „политика”. 3. Што се тиче предлога у погледу увоБења новог органа управдагьа у радној организацији у виду „пословодног органа”, није ми сасвим јасна формулација. Али, ако се тим предлогом иде на то да се створи нови самоуправни орган који ће ефикасније и стручније моћи реаговати на привредна кретања која ce тичу предузеђа и адекватније ce прилагођавају темпу који тражи данашљи комерцијални живот подржавам тај предлог. Ар Арагољуб Кавран, доцент: ТЕРИТОРИЈАЛИЗАЦИЈА И ПЕРСОНАЛИЗАЦИЈА В/IАСТИ. Y нашем друштву одвијају се два противречна процеса, при чему сваки процес има снажна упоришта, изворе. Први je процес самоуправног развоја кроз интеграцију везан за развој тржишне привреде која тражи широке просторе дејства, ннтеграцију у југословенским размерами а кроз техничку сарадњу иде и хтреко граница/и друга, отворени или прикривени ток ка чвршћој или слабијој аутархизацији који, узимајући у задње време изразито офанзивне форме, води не интеграцији, него затварању, искдучивостн и провинцијализму и тиме могућем поразу концепције коју носе напредне снаге у нашем друштву. Почео бих са тврђењем да у уставним променама које ce предвиБају може да ce пронађе дубока унутраппьа повезаност, при чему изразитој потреби за променама у нашем друштву промене које се предвиБају не одговарају у доводној мери. Оне не одражавају доводно стварне дугорочне интересе друштва него се у извесној мери односе и на тренутни распоред политичких снага у неким областима друштва које још није у потпуности подвргнуто самоуправним утицајима и ошптој контроли. Пре свега, уставне промене воде даљем јачању улога република и покрајина што je, свакако, добро и одговара нараслим потребама за националном афирмацијом неких наших етничких структура које у свом историјском развоју нису могле да дођу и проБу кроз ту неопходну фазу. Оно што смета, бар мени, то je тенденција ка територијализацији власти, не повезивању него идентификовању власти са одреБеном етничкрм структурой као основом за разграничење, на основу територије простгграња. Овако настају или могу касније да настану готово недопустиве, штете, јер границе територије у савременој високомеханизованој па и аутоматизованој производњи не смеју бити, ни одреБене ни утврБене одлукама локалних политичких фактора ко je штите неки националнн интерес од нечнјег угрожавања него само логика економског развоја, интеграције, серија, снажне, масовне производње, при челгу неретко уплитање и „преиспитиван.е” од стране републичких или покрајинских фактора може значити само кочење процеса, губитак у ефикасности и брзинн, заостајање за које je цена коју треба да платимо за себичну аутархичност сувише висока и неоправдана, сем са гледишта извесних групација које су задржале бирократску свест и логику. Наиме, разни кључеви који су у одреБеној мери потребни а у претераној примени штетни, јер доводе на веома одговорне положаје —■ за целину просечно мање способно људе који треба да врше посао шире целине а не средине коју представљају, при чему услед немогућности схватања проблема иди препуштају чгшовницидда решавање или