Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

522

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

љања, као што смо то у више махова већ раније истицали. Што се тиче противречности у ужем смислу и техничких проблема, у вези с овим предложении изменама надлежности, не изгледа да их има много. У погледу поделе надлежности не изгледа да има неких нових проблема у односу на досадашње стање, што не значи да проблема нема. Можда би требало искористити ову прилику па боле прецизирати поделу надлежности, као и унети неке важније измене у њу. Аоволно je истаћи један пример: ни по овим предлозима Привредно веће није надлежно за доношење буцета. Требало би обратити пажњу и на поступак постизања сагласности између Већа народа и Вейа комуна. Изгледа да остаје исти поступак какав je прописан у чл. 188. и 189. Устава, који, измеВу осталог, предвиђају и распуштање оба вейа у спору. С обзиром на карактер Вейа народа (није бирано од народа), питање je да ли je доволно да то Вейе буде поново изабрано од истих скупштина република или би требало распустити и те скупштине, па да тек новоизабране скупштине бирају ново Вейе народа. Чл. 200. Устава, који предвиВа одговорност посланика општинским скупштинама у којима су бирани, mi досад није био у складу с одредбама о избору Вейа народа, али, с обзиром на малу улогу тога Вейа, то није било од нарочитог значаја. Сад би требало ускладити тај члан ш одреВивањем општине којој би посланик Вейа народа одговарао аш изричним ослобоВењем од такве одговорности. Омогућавање да се једно лице бира двапут узастопце у исту скупштину не изгледа да je у духу Устава, који тежи депрофесионализацији политике. Томе духу би одговарало да једно лице може највише двапут узастопце бити бирано за коју било политичку функцију. II Предложена измена у погледу савезног основног законодавства не изгледа да решава проблем резервне клаузуле на крају чл. 161. т. 2. Устава као што се тврди у образложењу. Наиме, изменом се предлаже да се савезни закон доноси само кад je потребно да се обезбеде основи јединственог система и кад je, уз то, ради тога, потребно да се савезни закон непосредно примењује. Резервна клаузула укључује скоро цело законодавство у сферу могуйности регулисања савезним основним законом. Зато, уколико се ова клаузула задржи, цело набрајање из т. 2. чл. 161. нема смисла, а нема смисла ни предложена измена, којом поменута противречност није уклоњена. Стога би требало избацити или поменуту клаузулу или претходно набрајање, па задржати само предложену измену, односно препустити да у свакој области Скупштина може донети основни закон према конкретној оцени. У вези с тим, треба водити рачуна да су изрази „основи једхшственог друштвено-економског и политичког система” и „кад je потребно да се савезни закон непосредно примењује” врло неодређени и да Йе у пракси изазивати спорове и забуне. Зато изгледа да предложена одредба не даје добро и практично решење овог сложеног питања. Исто тако се предложеним изменама скоро изгубила разлика између потпуних и основних закона у погледу надлежности република, те je можда могуйе размотрити могуйност потпуног укидагьа ове разлике, те разликовати само две врсте савезних закона: непосредне и посредне. Први би обухватили савезне законе који се непосредно примењују (досадање потпуне и основне), а други оне који се не примењују непосредно досадање опште. У погледу предложене измене чл. 132. треба приметит да би, упркос њој, остало да републике морају имати специјализоване судове, иако се њоме омогуйава да оне немају главну врсту специјализованих судова привредне судове. Стога би можда требало предложити и измену ст. 2. чл. 132. у смислу да се само да могуйност (али не наметне и обавеза) установлавања специјализованнх судова. Ту би такойе требало рейи и да судски систем одређују републике. У погледу укидагьа чл. 125. ст. 1. чини се да би доследно требало укинути и ст. 3. чл. 27. Али истовремено изгледа да Устав у осталим одредбама, а нарочито у ст. 2. чл. 161, не даје довольно средстава за утврђивање