Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, Jan 01, 1971, page 147

145

ПРИЛОЗИ

Говори Л. Џорџа и В. Вилсона, које су они одржали почетном јануара 1918. учинили су да опозиција оштро иступи против владиног рада. По њеном мишљењу гледипгга савезничких државника на решенье југословенског питања последица су „рђаво вођене спољашње политике” од стране владе. Како после говора Л. Џорџа и В. Вилсона изгледи за уједињење свих Срба, Хрвата и Словенаца нису постојали, она je сматрала за своју дужност да захтева од владе хитан сазив Народне скупштине у Француској. Народна скупштина би ту, „у средишту савезничке политичке акције” могла допринети томе да савезници усвоје оправдане захтеве за правилно решење југословенског питања. Поред тога, она бя се у овој савезничкој земли посветила само питањима спољне политике док би се на Крфу бавила и унутрашњим питањима, чије решавање je, по тьеном мишљењу, требало одложити. Како ратни цил>еви савезника нису обухватали и остварење интереса Србије, опозиција je у току кризе владе на Крфу указала на потребу формирагьа коалиционер кабинета састављеног од представника свих странака (сем либерала) али у коме Пашић не би требало да буде ни председник ни министар иностраних дела. По њеном мишљењу, такав коалициони кабинет би једини био способан да, уз подршку савезника, успешно спроводи политику чији je циљ ослобоВење и уједињење свих Срба, Хрвата и Словенада. И после поновног образовања хомогене радикалске владе опозициja je оптуживала радикале да нису схватили то да интереси Србије неопходно налажу концентрацију свих снага и формирање коалиционе владе. Међутим, иако je опозиција указивала на неактивност владе у спровоВењу спољне политике, изгледа нам да се прави разлог инсистирању да се формира коалициона влада без Пашића налази у њеним настојањима да преко такве владе узме власт у своје руке. Она je, до душе, у току преговора ггристајала на то да Пашић у новој коалиционој влади, буде њен председник али не и министар иностраних дела. Међутим, по признању саме опознције, то je био само њен моментани уступак. Њен крајњи диљ био je, очигледно, потпуно уклањање Пашића из владе. Упорна настојања опозиције да се Пашић уклони довели су до неуспеха преговора за образована коалиционе владе. За време заседања Народне скупштине 1918. на Крфу опозиција je, нарочито у току дебата о владиној декларацији о спољној политици и законском предлогу о ванредним кредитима, стално истицала да je цил> спољне политике Србије „уједињење целокупног нашег народа”, да je политика сарадње са савезницима „политика неопходности” и да je, према томе, и опозиција за ту политику али да се не слаже с начином на који влада спроводи политику. По њеном мишљењу, последица спровоВења спољне политике од стране владе јесте то да савезници нису убеђени у оправданост захтева Србије за ослобођење и уједињење свих Срба, Хрвата и Словенаца. Из тих разлога она je захтевала „рационалније и енергичније” спровођење политике која je могла да доведе до остварења националних циљева Србије. Народна скупштина, међутим, није на Крфу расправљала питање стварања заједничке државе вероватно стога што погледи опозиције и радикала на уједињење наших народа и начин стварања заједничке државе