Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

66

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

друго, подвлачење континуитета у развоју „социјалистичке мисли" и покрета у Србији, почев од Светозара Марковића као „зачетника“, до оснивања Социјалдемокрахске радничке партије Србије (мада има и супротних ставова, тј. да није било тог континуитета); треће, истицање Марковићевог гледишта о посебном путу настанка и развитка социјализма у Србији: кроз револуцију, по форми националноослободилачку, а по садржини социјалистичку; четврто, разматрању политичког програма Светозара Марковића прилази се са марксистинких идеолошких ставова или се такав прилаз наглашава сходно поменутим Лењиновим речима да „безуслован захтев Марсистичке теорије, при анализи ма ког социјалног питања, јесте његово стављање у одређене историјске оквире ..." ( 51 ). Међутим, и поред настојања на савременијем приступу идејама и покрету Светозара Марковића, недостају прецизнија одређења шта je све y томе утопистичко, а шта научно и „од савременог значаја“, перед самоуправног програма у коме проф. Борђевић исправно види „облик организације народне власти". Y делима старијег датума, посебно у делу Слободана Јовановића о Светозару Марковићу, највшпе je критикована његова претпоставка као утопистичка о могућности „прескакања" капитализма у Србији. („...једно друштво може преобразити свбје газдинство основано на малој својини и увести најсавршенију мапшнску производњу, а да не мора пролазили кроз дтургаторијум’ капиталистичке производње" ( 52 ). При томе су занемарене ограде Светозара Марковића у истицању ове могућности, који каже: „Изостало je само једно устројство, које ce y клици налази y патријархалној општинн: устројство за заједнжчки рад у произведши, подели и размени. Рад за насушни хлеб још остаје приватна ствар сваког појединца. Ово економско устројство управо и јесте нешто најтеже и најзаплетеније; зато оно остаје као последњи ступањ општинске организадије, коју општина треба да постите. То и јесте крајња мета друштвеног уређења {„идея будућности коме треба тежити") —■ но ми то за сада остављамо на страну“ ( 53 ). Имајући у виду одлагање реализована ове идеје „за будућност" или, како каже, „кад се стекну условн" коју Светозар Марковпћ није временски одредио, може се приметит: с једне стране занемариватье чишенице да процеси развитка друштва не стоје у месту, те српски народ мора да доЬе до те будућности кроз капиталистички начин производње (и не би се могао „спасти од пролетариата" што je и био цил> истидања ове идеје), а с друге стране, савремени старт, полазне друштвено-економске основе у изградњи социализма у многим крајевима света га не демантују. Јављају се, найме, у на ј различит]им условима и у далеко заосталијим од оних у Србији XIX века пошто претходна колонијална владавина није стигла да, у некима од њих, разори чак племенско уређење. Према томе, очевидно je да je при истицању ове идеје занемарена једна

(51) В. И. Лењин: Изабрана дела кш. 8, издање „Културе", Београд 1960, стр. 368 (52) Собрана спаса, иь. IV, стр. 144—145.

(53) Исто, књ. 111, стр. 300.