Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, Jan 01, 1971, page 98

96

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

вања и занимања, ( 13 ) Конвендија о борби против дискриминације у области просвете, ( 14 ) као и већ поменуте Декларација и Конвенција о уклањан>у свих облика расне дискриминације. 9. Када je реч о расној дискриминацији, онда међу наведеним документна посебно место заузима свакако Међународна конвенција о уклаиању свих облика расне дискриминације. Она не само да налаже државама да свима гарантују једнакост пред законом, нарочито у погледу судске заштите, личне безбедности, уживања политичких, грађанских, економских, социјалних и културних права, једнаког приступа јавним местима (чл. 5 —6) већ им намеће и посебне обавезе у циљу да се обезбеди стварно уживање поменутих права. Зато се државе обавезују да „свим одговарајућим средствима и без одлагања спроводе политику која тежи да укине сваки облик расне дискриминације”, при чему се изричито наводе нека од тих средстава. Није у питању само васпитање у духу разумевања, трпел>ивости и пријатељства међу народима и расним и етничким групама (чл. 7) већ су државе дужне да „свим одговарајућим средствима, укључујући, уколико то околности захтевају, и законске мере, забране расну дискримикацију коју спроводе лица, трупе или организације, као и да je окончају” (чл. 2, ст. 1). Оне су такоЬе дужне да „без одлагатьа усвоје позитивне мере које имају за цил> да укшту свако подстицање на такву днскриминацију или на свако дело дискриминације”, а нарочито да „утврде као кривично дело” свако ширење идеја ко je полазе од расне надмоћности или мржње, затим подстицање, изазивање или помагање расистичких делатности, укључујуђи финансирање. Осим тога дужне су да изјаве да су незаконите и да забране такве организације или пропаганду, као и то да je учешће у овим организацијама или њиховим делатностима „законом кажњиво дело”. Исто тако оне се обавезују да „не дозволе” јавним властима иди њиховим установама да подстичу или помажу расну дискриминацију (чл. 4). Државе су дужне да забране и укину расну дискриминацију у свим њеним облицима (чл. 5). Као што се види, Конвенција јасно одређује радње које се морају предвидети као кривична дела у законима држава уговорница, при чему оне морају инкриминацијом да обухвате све те радње. ( 15 ) Новину, међутим, представља систем контроле над спровођењем у живот ове Конвенције (чл. 8—16), најсавршенији у овојМ погледу на свеопштем плану. Наиме, чланом 8. образован je Комитет за уклањање расне дискриминације, од 18 чланова државл.ана уговорница Конвенције, али који раде у личном својству. ( 16 ) Државе уговорнице су дужне да доставалу Комитету, преко Генералног секретара YH, периодичне извештаје (први годину дана по ступању Конвенције на снагу, а затим сваке две године) о мерама предузетим ради спровођења у живот Конвенције. Сам Комитет сваке године доставља Генералној скупшитин YH извештај и предлоге (чл. 9). Исто тако државе уговорнице могу скренути пажњу Комитету

(is) ИзраЬена у оквиру МеВународне организације рада (1958). На снази од 15. јуна 1960.

(и) ИзраЬена у оквиру UNESCO (1960). На снази од 22. маја 1962.

(13) Став о томе подробније je изнет у раду Обавеза кажњавања за међународна кривична дела, Југословенска резија за криминологију и крнвично право, 1969, бр. 2, стр. 225.

(18) Члан тог Колштета je и др Алексапдар Пелеш, доцент Правног факултета у Сарајеву.