Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

тих сукоба била je ван сфере домашаја међународног права. Први пут се појавила идеја да хуманитарне принципе меВународног права треба приметьивати и у односу на учеснике унутрашњих оружаних сукоба у 18, веку( 1 )- Та идеја остварила се и у пракси двадесет година касније, за време америчког рата за ослобођење, у којем су обе зараћене стране поштовале хуманитарна правила. И за време америчког грађанског рата делимично су се хтримењивала правила ратнога права. Ипак, историјски посматрано, та два унутрашња оружана сукоба, која имају и неке карактеристике сукоба међународног карактера, представљају изнимке. Y свим касније воВеним ратовима за национално ослобоВетье и касније вођеним трађанским ратовима нису примењивана никаква хуманитарна правила меВународног ратног права. Из тих разлога су после првог светског рата разне међународне организације предузимале иницијативе и покушавале да се то питање реши на меБународном плану( 2 ). На Женевској конференцији за заштиту жртава рата из 1949. год. питање заштите жртава унутраппьих оружаних сукоба делимично je решено у четири женевске конвенције за заштиту жртава рата. Усвојен je заједнички члан 3. (назван: „Минијатурна конвенција”) који признаје онима који учествују у оружаном сукобу, који нема меБународни карактер, основна људска права и обавезује стране у унутраппьем оружаном сукобу да примењују основне принципе хуманости: поштовање личности оних који не учествују у борби, забрана мучетьа и узимања талаца, забрана извршења смртних казшг без одлуке надлежног суда, итд. МеВутим, члан 3. не изузима учеснике унутраппьег оружаног сукоба из надлежности националног законодавства своје државе. Члан 3. не спречава територијалну државу да побутьенике устанике изведе пред своје судове и подведе њихове поступке под своје кривично законодавство. Члан 3. спречава ј едино стрељање усташпса на лицу места и нехумано поступање са тьима. На самој Женевској конференцији појавили су се многи пршовори у односу на члан 3. По некима, тај члан угрожава суверен ост и безбедност држава. Представници неких држава учесника конференције сматрали су да Be примена хуманитарних правила о унутраппьем сукобу фаворнзирати побуне у оквиру држава, а да државе неће бити у стану да примењују ефикасне мере репресије против кривичних дела субверзије и побуне. Ипак, дипломатска конференција у Женеви прихватила je 1949. године данас општепознати члан 3. Пеки аутори( 3 ) истину да члан 3. представља парадоксалну и храбру одредбу која покушава да потчини меБународно право националном феномену. Taj члан исто тако представља револуционарну промену у односу на раније статье меВународног права, без обзира што не пружа довол.ан степей међународне заштите онима који учествују у унутраппьем оружаном сукобу.

(1) Vaitei Е. de, Le Droit des gens, ou principes de la loi naturalle, appliqés a la conduite et aux affait es des Nations et des Souverains, Ley de et Londres, 1758.

(2) Ta питања су ce поставила: па X међународ. конференции Црвепог крста поводом грађанског para у СССР-y те je поводом тога донета резолуција, на XVI међ. конф. ЦК 1938. год. поводом шпанског граЬанског рата, којом приликом je допуњена резолудија из 1921.

(з) Jean Pictet: Droit applicable en cas de conflit, Revue de la commission internationale de Juristes, 6p. 1/69.

148

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА