Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

85

ПРАВО НА РАД

рија( 4 ). Неке идеје похичу од краја 18. века па преко идеја Фуријеа, сенси мониста, схавова Маркса и Лењнна све до покушаја пуног осхваривања хе: идеје после окхобарске револуције и у процесу изградње социјализма до данас. Но и покушаји гарантовања и осхваривања хог права су старнји од окхобарске револуције( 5 ). Право на рад je, иначе, захтев радничке класе, н хо не само заххев да се добије посао већ и заххев за мењањем капихалисхнчких друшхвених односа. Тако je право на рад било истакнухо као програмски заххев у револуцији од 1848. године. Чувен je декрех који je у хом смислу дикхирао, један радник( 6 ). Од владе се заххевало да се егзисхенција радника обез-. беди пухехм рада. Али ако није могуће коренихије мењати односе онда бар. треба обезбедити запослегье, па се отуда право на рад углавном изједна-'. чава са обезбеђењем запослења или највише правом на запослење. Још пре, а посебно после II светског рата, устави неких капиталистичких земаља садрже одредбе о праву на рад или праву на запослење. Пре-_ ма неким изворима право на рад или право на запослење усвојени су изричихо или не у праву већине држава( 7 ). Поред прокламовања права на рад; у хим одредбама срећемо и формулације о „дужности сваког да ради и праву да добије запослење”. Према томе стара идеја о обавези рада није нашла место само у законодавству социјалистичких земаља као начело обавезности рада већ и у законодавству социјалистичких земаља. Без обзира какво се значење придаје овим гарантијама оне заједно асоцирају на идеју „ко не ради не треба ни да једе”. Право на рад у капиталистичким земљама значи пре света слободу рада. Оно што je већ речено за политику пуне запослености важи у пуној мери овде jep je идеја о пуној запослености много присутнија у капиталистичким земљама него идеја о праву на рад. Капиталистичке земле су те које истичу да право на рад значи ограничавање слободе. Сматра се да политика пуне запослености обезбеђује оно што се захтева правом на рад, што у ствари није тачно. Ни прокламовано право на рад ни политика пуне запослености не обезбеђују у капиталистичким друштвеним односима услове за образование и стручно оспособљавање, ни онда када било у условима гарантова-. ног права на рад, било прокламоване политике пуне запослености, радник има запослење. То je, перед осталог, оно што право на рад у капиталистичким земљама чини неоствареним па и тешко остваривим. Осим уобичајених прокламација права на рад или права на запошљење у уставима и законодавству кашlталистичких земала могу се наћи и другчије гарантије права на рад. Такав je случај са закоыодавством о ; „праву на рад” у двадесетак држава у САД. То законодавство се темељи нa^

(4) Др Н. Тинтић, Радио и социјално право, Загреб 1969, стр. 71—72. др М. Деспотовић. Право на рад (докторска дисертација у рукопису).

(5) Др H. Тинтић, исто стр. 73—74.

(6) Дедан радник, по имену Марш, диктирао je декрет у коме се тек образована влада обазезала да обезбеди егзистенцију радника путем рада, да свим грађанима даде рада.'*' К. Маркс, Ф. Енгелс, Изабрана дела, т. I. „Култура” стр. 119.

(7) ILO, Equality in Respect of Employment under Legislation and Other National Siatidards, Geneva 1967. p. 13. 1