Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

88

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

га права као замена за рад. По неким схватањима то je супсидијерно зна neibe права на рад( 13 ). Ово je, такоЬе, једно од спорннх питана али преовлађује став да je материјално обезбеђење нужна мера која иде уз право на рад али не улази у сам појам права на рад. С тим у вези изгледа прихватљиво становиште да je право на материјално обезбеђење за време привремене незапослености минимална гарантија права на рад( 16 ). Ако би, међутим, право на материјално обезбеђење за време привремене незапослености обезбеђивало просечан стандард у датом друштву и услове за образовано и стручно оспособљавање, онда би се оно могло сматрати заменой за право на рад или чак елементом права на рад. 4. У савременим условима научно технолошког прогреса одговарајуће знање, односно опште и стручно образована, услов су за укључивање у процес рада. Према томе, гарантовати право на рад без одговарајућих гарантија у погледу образовања и стручног оспособљавања нема смисла јер онај ко je неквалификован нема данас ништа да понуди птго би неко хтео да купи на пијаци рада. Taj став се излаже, доказује и брани данас нарочито у вези са запошљавањем младих( 17 ). Аругим речима, чак и када би био обезбеђен довољан број места за све оне. који траже посао, ако немају одговарајуће квалификадије, они ce не могу запослити. Тако, проблем незапослености није више, пре свега, проблем недостатка слободних радних места веђ исто тако и проблем неподударности структуре слободних радних места и лица која траже посао. Данас joui увек не постоји далеко више слободних радних места него радника одговарајућих квалификадија jep се потребни стручњаци обезбеbyjy ангажовањем страних радника, а и процес стварања слободних радних места je испод потенцијалних могућности jep je успорен управо недостатком радника одговарајућих квалификација. То je не само успоравање развитка привреде већ и успоравање прогреса, које наноси штете не само друштву већ и грађанима и онемогућава остваривање права на рад. Према томе гарантовано право на рад je недоступно за оне који су стручно неоспособл>ени, из чега се види да гарантовање права на рад без гарантовања услова за образовање и стручно оспособљавање и није стварно гарантовање права на рад. Наравно да образование и стручно оспособљавање могу бити гарантовагш одвојено од права на рад, a њихово остваривање обезбеђено и другим, додатним, средствима поред оних које пружа запослење. Али, обезбеђење образована и стручног оспособљавања јесте и треба да буде елеменат права на рад. Y складу са напред изнетим, право на рад би се могло дефинисати као једнако право на слободно изабрано запослење према способностима

(15) Др Н. Тинтић, Исто.

(16) Др A. Балгић др М. Деспотовић, op. cit. стр. 170. и др J. Борђевнћ, Нови уставки систем, Београд 1964. стр. 224.

(17) J. A. Rhodes, Alternative to a Decadent Society, Howard W. Sans & Co. Inc. 1969. p. 9.