Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

104

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Из текста одредбе члана 48. оба Нацрта произилази да се „права и обавезе и одговорност” основних организација удруженог рада утврђују уставом, уставным законом покрајине, законом и самоуправным споразумом. Ово се истовремено односи и на „њнхове радне организацнје н друге организацнје удруженог рада”, дакле и на предузећа у чијем су саставу односно која су настала удруживањем основных организација удруженог рада. Са правнотеоријског становшпта овакво решење значп да основне организације удруженог рада, као нови тип правних лица у нашем праву, стичу правку способност коју су предузећа имала у односу на друштвена средства и доходак, а да своју пословну способност са,ме одређују самоуправным споразумом о удружнвању у предузеће као сложену организацију удруженог рада. То значи да ову способност саме ограничавају преносећи на предузейе одређена права у иступању према трейим лицима. Предузейа, као правка лица, мењају своју досадашњу правку природу и постају удружења правних лица основних организација удруженог рада. Отуда, имовмну, на којој предузейа заснивају своја права и обавезе према трейим лицима, иста добијају од основних организација удруженог рада. Ова се имовина само условно, према трейим лицима јавља као самостална имовина правног субјекта. Y унутрашњим односима она остаје, определено на делове, увек имовина основних организацнја, како у свом пренетом делу, тј. делу који je удружен на нивоу предузейа тако и у Делу увейаном пословањем предузейа. Y овом погледу предузейа Йе се мейу собом разликовати у погледу обима имовине која je удружена у њима као и у томе да ли постоји или нё субсидијарна или солидарна одговорност основних органнзација удруженог рада за обавезе предузейа. Међутим, ипак остају разлике у погледу обима средстава која стоје нза обавеза предузейа, разлике врло важие за пословне одыосе са трейим лицима, али разлике које нейе доводит до битније правые разлике измейу појединнх предузейа, сем што Йе пракса, ради лакшег вероватно искрнсталисатн, слично трговачкым друштвима, предузейа са потпуном, огранпченом или субсидпјарном одговорношйу. Са друге стране, у погледу пословне способности у иступаљу према трейим лицима, обим па чак и постојање пословне способности за заклучење правних послова, зависийе претежно, а за вейину предузейа и искључиво, од самоуправног споразума основних организација удруженог рада о удруживању у предузейе. То значи да се може десити да имамо предузейа која нейе уопште ни имати право иетупања према трейим лицима, у основној_делатности, ако основне организацнје задрже то право у целини, преносейи на предузейе само послове коордннације и заједничког планирања до случаја да све основне организације искључиво послују само преко предузейа као њиховог заступника или комисионара. Измейу ове две хшютетичне крајности могуй je низ, за сада и тешко замислнвих, комбииација. Снгурно je да Йе из овакве праксе, која Йе се неминовно развит, проиетейи и правнотеоријски проблемы у односу на правну природу предузейа. Ту he бнти тешко дат једннствени одговор, а вероватио Йемо биты присутни и пронесу развоја различитих ишова правних лица у овој области. Аруго гштање које се може поставитп у вези са правним субјективитетом основних организација јесте, да ли je Нацрт републичког устава