Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

106

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

СФРЈ, у складу са ггрописима који важе за целу земљу и „другим прописима који важе у месту њиховог пословања”. Из овога произилази да Нацрт савезног устава даје изричито у надлежност савезног законодавства регулисање спољнохрговинског промета, док у унутрашњем промету предвиВа двојне оквире, оне који су утврђени општим, савезним прописима и-оне који се утврђују односио који важе у месту пословања. Нацрт устава СР Србије сврстао je ову матери]у у одељак о друштвеном уреВењу, посвећујући јој тачку 9. под називом „ОбезбеВивање јединства југословенског тржшпта у СФРЈ”. Y одредби члана 83. овог поглавља утврbyje се да организације удруженог рада послују на цело] територији СР Србије сходно и у складу са прописима који важе у месту њиховог пословања. Остављајући, за сада, по страни нејасноћу у оба текста, упадљива je разлика да Нацрт савезног устава говори о оквирима које дају општи, дакле савезни прописи и о прописима који важе у месту њиховог пословања, док Нацрт републичког устава говори само о овим другим прописима и само о подручју Србије. Очигледно je да се у Нацрту устава СР Србије претпостављало да важе општи оквири које даје Савезни устав те je намера била да се само додатно утврде оквири за пословање на подручју СР Србије, Међутим, разлика у тексту може да доведе до забуне. Из разлике текста могло би проистећи да за пословање на територији СР Србије важе прописи места пословања, а да изван републике важе општи оквири. Друго, ван сумње je свакако да и за пословање унутар СР Србије, дакле, и за оне основне организације које не прелазе по свои кругу пословања територију Републике, важе и општи прописи, дакле, савезни прописи. Отуда, Устав СР Србнје би ту чињеницу, без обзира што je већ садржана у Савезном уставу, морао поново да утврди и тиме изрази своју сагласност у погледу ј единства тржишта, јер југословенско тржиште и није друго до збир тржишта република и покрајина, те ове треба својим законодавством, почевши са уставом, да то потврде. Не видимо зашто je то важније учинити за радне људе, као појединце, као што je урађено у ставу првом плана 80. Нацрта устава СР Србије, но што би то било за основне организације удруженог рада преко којих претежни део радника искључиво остварује ово своје право. Друга нејасноћа проистиче из текста који гласи „прописа који важе у месту њиховог пословагьа”. Да ли се под појмом места послованьа подразумева место у којем се одвија сваки поједини посао или се подразумева седиште основне организације удруженог рада? Друго, и сам нзраз „послују” нејасан je за ову прилику. Да ли je у питању пословање у смислу делатности или пословање у смислу конкретног прнвредног посла? Јасније одређивање овог појма je нужно да би се избегао супротан ефекат, да не би дошло до разбијања ј единства тржишта. Поставимо питање који су проблеми којн могу настати у пракси у вези са овим? Y погледу спољнотрговинског промета јасио je да оба Нацрта устава предвиђају да се савезним прописима јединствено регулишу услови размене пронзвода и услуга као и условн пословања организација удруженог рада са иностранством (став 4, члана 229. Нацрта савезног устава и став 2, члана 81. Нацрта републичког устава). Y погледу, пак, унутрашгьег тржишта треба имати посебно у виду разликовагье услова промета робе и услуга од