Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

уопште се не одреБује горња граница власништва на ове непокретности. Постоје схватања да je граница одредљива. Наиме, максимум се рдреByje погребом за задовољавање личних и породичних потреба за становање и за вршење делатности личним радом, шхо се ближе прописује законом? Надаље, друштвёним договорима измеВу република односно покрајина могућно je усклађивање заједничких интереса грађана из области ових односа и сл. По нашем схватању. Уставом Јутославије треба одредити максимум власннштва на поменуте непокретности. Тиме би се обезбедило јединствено регулисање овог значајног питана на територији читаве nauie заједиице. Истовремено створили би се услови за превазилажење многих неправилности, ко je су данас добро позыате,. ко je ce јављају у вези са становима, стамбеним зградама и пословним просторијама. Друго, из текста цитираног члана произлази да граВанима није зајемчено право својине на пословне просторпје. Истина je да план 62. Устава Србије у свом ставу другом предвиВа (у вези са самосталним личним радом средствима у својшш граВана) да се законом уреВују границе права својине на пословне просторије које одговарају вршењу делат, ности самосталним личним радом. Међутим, сматрамо да je немогуће пзоставити зајемченост права својине и на пословне просторије у ставу ј другом цитираног члана jep je то у складу са систематиком постављеном ' у нацртима оба устава. Ставом првим члана 68. Устава Србије зајемчено je траВанима да, под условима одређеним законом, трајно користе стан у друштвеној својини ради задовољавања личних и породичних стамбеиих потреба (станарско право). Тиме станарско право на становима у дј уштвеној својини прераста у уставну категорију као један од осяовних животних услова грађана. Али, у ставу другом истог члана предниВа се да се право граВана на коришћење стана на који постоји право својине уређује законом. То значи, да се граБанима не зајемчује станарско право на становима на које постоји право својине. Чак ни онима који су то право стекли по пбстојећим проиисима. То сматрамо неправилним. Тим пре што се законом (и друштвеним договором) могу р.чзлнчиш регулисати нека питана станарског права с обзиром на то да ли je реч о стану у друштвеној својини или стану на који постоји прашо својине. У сваком случају, треба зајемчити станарско право граВанима којн су га досадатттрзим проиисима на станове на које постоји право својнне. Најзад, у ставу трећем члана 68. Устава Србије треба посебно нагласити улогу месних заједница у организовању граВана који се укључују као корисниди у управљању стамбеним фондом као једав, од чини\.аца у самоуправним интересним заједницама које се у ту сврху осшшају. У том смислу требало би у овом ставу после „... непосредно и путем органа које сами бирају станари...” додати „организовани у месној заједници”. Ставом првим члана 70. Устава Србије землюрадницима се зајемчује право својине на обрадиво пољопривредно зем/ыппте у површинн од највише десет хектара по домаћинству. Ставом другим истог члана предje да се законом у брдско-планинским крајевима ова граница може повећати. Ставом трећим овог члана прописује се да Јзакон одре-

АНАЛИ ПРАБНОГ ФАКУЛТЕТА