Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

91

ЗЕМЉИШНИ МАКСИМУМ И НАЦРТ УСТАВА СРС

седа, већ да ће будућа аграрна политика бнти усмергна у том правду да се јачају и развнјају задружна и општедруштвена таздинства. Y времену од 1953. до 1963. питање землипшог максимума неће бити предмет непосредног законског регулисања, што, међутим, никако не значп да оно у том периоду ни je било присутно не само на селу већ уопште у нашој земли. Напротив, веома упорно и дуто су меВу индивидуалним полопривредним произвођачима биле протуране вести о томе да Ёе се и дале смањивати землишни максимум, да ће се изнова оснивати нека врста сељачких радних задруга, што ће водити експропријацији земле индивидуалних власника, и слично. Овакви гласови, који су непрекидно, и истрајно били лансирани, уносили су немир, неспокојство и несигурност на селу и дестимулисали индивидуалне полопривредне произвођаче у њиховим напорхша да повећају обим производње и да иду на већа и трајнија улагања. Све ово je нарочито било потенцирано крајем педесетих година, када се брзим темпом почела развијати кооперација између индивидуалних полопривредних произвођача и друштвених газдинстава. Због свега тога се сматрало политички и економски потпуно оправдании и целисходним да се индивидуалним власницима, поред гаранту a које им je у погледу висине земљишног максимума пружао малочас анализнрани Закон о полопривредном землишном фонду из 1953, даду и неке још јаче и ауторнтативније гарантије. Тако je дошло до тога да се питањем землишног максимума морао позабавити и нови Устав СФР Југославије, који je био усвојен априла 1963. Међутим, иако се у ставу 2, члана 21. овога Устава землорадницима „зајемчује право својине на обрадиво полопривредно земљиште у највећој поврппши од 10 хектара по домаћинству”, ипак се ни овом приликом не заборавла какви основни задаци стоје пред нашим друштвом у домену аграрне политике. Наиме, не испушта се из вида чшьеница да се права и истинска реконструкција пољопривреде у нас не може обезбедити без сталног јачања и развијања друштвеног сектора у пољопривреди. Зато се већ у ставу 1. истог овог члана, пре него што ће се прећи на гарантије о којима je напред било речи, посебно истиче да „Друштвена заједница обезбеђује матери јалне и друге услове за оснивање и развитак полопривредних радггах организација на основу друштвене својине земле и друштвеног рада, као и за сарадњу землорадника са задружним и другим радним организацијама”. На овај начин се одредба која се среће у ставу 2. истог члана, у којој се пружају гарантије индивидуалним произвођачима у вези са максимумом земле, коју могу имати у своме власништву, у суштини појавлује као изузетак од генералне линије којом je ишла до сада и којом треба да иде и убудуће не само наша аграрна политика већ и наш друштвено-економски развој уопште. Свакако из разлога који су напред наведеии овога пута се није шило на дале проширивање овог изузетка у односу на општу линију наше аграрне политике и политике друштвено-економског развоја земле, па се зато сада у овом Уставу ншпта не говори о томе да би велике породичне задруге могле имати и више од 10 хектара, као што je то било допуштено Законом о полопривредном землишном фонду из 1953.