Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

92

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Y току последњих десетак година, као, уосталом, и раније, упркос јасно изражаваним концепцнјама на којима je хребало да ce развијају друштвени односи у пољопривреди, ми нисмо могли тако много учинити у спровођењу једне такве аграрне политике која би допринела брзом јачању друштвеног сектора у области пољопривреде, односно стварању крупне индустријализоване пољопривреде, што смо стално истнцали као свој основни цил>. Удео друштвеног сектора у укупним обрадивим површинама у земљи незнатно ce повећао у односу на стање ко je смо имали крајем педесетнх година. Кооперација између индивидуалних власника и задружних и општедруштвених газлинстава није се развијала на онакав начин и онаквим темпом као што смо то замишљали. Виши видови кооперативе са којима смо нарочито рачунали када смо желели да обезбедимо подруштвљавање процеса производив и створимо погодне услове за бржн социјалистички преображај пољопривреде, а да при том не морамо задирати у својинске односе на селу, нису дали трајније резултате. Чак су данас готово и напуштени. Нижи видови кооперације, који су се свели на то да нндивидуална газдииства само користе разне услуге задруга, не стварају основе за радикалну социјалистичку реконструкцију пол>опривреде. Они, истина, омогућавају да се унеколико модернизује пољопривредна производња и да се повећа укупна продукдија и продуктивност рада, али то све није довољно у односу на наше велике потребе и у односу на наше свакако веома значајне потенцијале. Већи и чак често и спектакуларни резултати који се у овом погледу постижу на друштвеиим газдинствима не могу, због релативно малих површина којим располажу ова газдинства, да надокнаде оно што се не остварује на површинама које припадају индивидуалном сектору, који данас обухвата око 80% укупних обрадивнх површина земље. Све ово о чему je напред било речи, заједно са недовољним инвестнрањем у оквиру подопривреде, неповолзним паритетом цена између аграрних и индустријских произвола и још неким другим разлозима, о којима je доста писано и који су већ добро познати, довело je до дугогодиштьег и опасног заостајања пољопртшреде у односу на друге прнвредне области. Довело je до таквог заостајања чије се последице све оштрије рефлекутују и на даљи развој других области привреде, проузрокујућн и одржавајући истовремено стални дебаланс у нашој спољнотрговинској размени и доводећи до дуготрајног дефицита у нашем штатном билансу. Овакво стање у полюпривреди морало je пзазвати и стварно je изазвало многе дискусије у нашој стручној, па и широј јавности у оквиру којих су предлагане разне мере и солуције које би допринеле савлађивању напред изложених тешкоћа у домену наше пољопривреде. Поред осталих мера и решења о којима je било речи у вези са овнм дискусијама, требало би поменути и предлоге који су биш усмерени повећању земљишног максимума. Ови предлози који су покренули доста живу полемику у неким дневним листовима и периодичним публикацијама, почели су се јављати већ у току 1969. и 1970, a срећу се повремено све до данашњих дана. Они се чују доста често и у оквиру дискусије која се сада у нашој земљи води о Напрту новог устава СФРЈ и о нацрту устава појединих наших република.