Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ЗЕМЉИШНИ МАКСИМУМ И НАЦРТ УСТАВА СРС

Сви они којн су се залагали за то да се повећа максимум земље који може бити у приватном власништву, свакако су имали у виду неодрживост ситуације у којој се, на једној страни, јављају мшшони ситних, малих и веома исцепканих сеоских газдинстава, а на другој страни се све више повећава број трактора и других ситних и крупних пољопривредних машина у рукама неких индивндуаших произвођача. Застугшици идеје о повећању земљишног максимума виде у томе извесну могућност за отклањање ове противуречносхи. Формирање већих поседа од 10 хектара створило би, тврде они, услове за рационално коришћење машинског парка и за успешније и ефикасније пословање у области пољопривреде у оквиру приватног сектора. МеВутим, све оно на шта се може наићи у образложењима присталица повећања земљишног максимума, а посебно о преимућствима крупних поседа у односу на ситне, не представл>а ништа ново. То су већ и раније рекли класици марксизма-ленинизма, а исто тако и многи грађански економисти. Уосталом, и ми смо то пре којих двадесетак и више година сматрали питањем које je за нас тада било потпуно јасно. Крупна газдинства, али у друштвеном власништву, за нас су била бихна основа у нашим плановима за социјалистичку реконструкцију пољопривреде. Y аргументацији неких присталица повећања земљишног максимума ипак се среће и једна занимљива идеја. Пошто се онима који се залажу за досадашњи максимум земље прво приговори да без обзира на време, простор и савремена кретања увек понављају исте тврдње, неки од заступника ове идеје, да би показали сву еластичност у своме резоновању, кажу да би мењање садашње границе аграрног максимума од 10 хектара могло да буде „свакако једна развојна фаза која никако не би могла искључивати неку следећу када настану нове околности и потребе”. По овим ауторима, иначе, повећање земљишног максимума на 20 или више хектара не би могло да значи поновно стварање услова за настанак експлоатације на селу, јер то не би допуштали характер нашег самоуправног друштва и обим и јачина друштвеног сектора привреде. На жалост, ни издалека није јасно како би се у овим условима избегле озбиљне класне диференцијације у нашој привреди и у нашем друштву уопште. Као што се види из свега онога што je досад речено, питагье евентуалног повећања земљишног максимума има колико економску толико и своју политичку димензију. Ако бисмо посматрали само његову економску страну, онда бисмо могли изнова констатовати добро познату истину о преимућствима ко ja, гледано у начелу, имају крупни у односу на ситне и исцепкане поседе. Од тога, уосталом, полазе и неки економисти и истакнути функционери у оквиру Европске економске заједнице када у последив време предлажу низ мера помоћу којих би се у неколико западноевропских земаља постелено формирали крупни поседи, док би велики део ситних индивидуалних гфоизвођача прешао у разне непољопривредне делатности. Такав приступ и такав метод решавања овог питања би се у нашим условима морао оквалификовати као технократско-економистички, пошто он не води рачуна о друштвено-политичком виду читаве ове проблематике. Сасвим je сигурно да би било веома тешко објаснити широким масама у нашој земли како ми, после безмало три деценије изградње