Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

94

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

једног новог, неекспАоататорског друштвеног система и после свођења земљишног максимума на 10 хектара, што je учшьено већ пре 20 година, можемо ићи на повећање земљншног максимума. Дакле, на враћање на оно стање које смо имали непосредно после рата и после револуције. Објашњење да би данашњи степей механизације пољопривреде омогућио да веће поседе, који би се могли форлшрати на основу измена уставних и законских прописа које се предлажу, обрађују сами њихови власници, не би било прихватљиво, пошто у нас заправо и не постоји таква техничка опремљеност полюпривреде која би потпуно искључнвала употребу туђе радне снаге. Па чак и кад би постојала, овакви аргумента се не би могли уважити јер би то доводило до стварања значајних класних и социјалних разлика, што се не може допустити у једној социјалистичкој земљи као што je наша. Ове сажете анализе показују да je немогућно одвајати питање максимума земл>е који може припадати индивидуалним власницима од питања далзег развоја друштвених односа на нашем селу. Уверен сам да се овде не могу и не смеју гајити никакве илузије. Ако бисмо се одлучили да идемо на повећање земљишног максимума, без обзира на то како бисмо ту меру образлагали и браниш, то би, у крајњој линији значило да смо одустали од даљег спровођења социјалистичке обнове пољопривреде, дакле, од принципа који смо прокламовали већ у доба револуције и непосредно после тога, али који, истина, нисмо, из разних разлога, могли увек и са подјенаким успехом да остваримо. МеВутим, тај принцип при свем том ми нисмо никад до сада напуштали нити смо били спремни да његово остваривање, које иде споро и уз многа нскушеиа и тешкоће, жртвујемо за љубав неких тренутних користи које би се стекле тиме што би се пружиле шансе неким категоријама имућнијих сељака, да, повећавајући обим својих обрадивих поврпшна и рационалннје газдујући и послујући на својим поседима, допринесу унеколико повећању укупног обима пољопривредне производње. Због свега тога мислим да бисмо се у оквиру наше будуће аграрне и уопште економске политике, ма колико то било сложено и тешко, ипак морали оријентисати на крупна друштвена газдинства и на крупну индустријализовану пољопривреду, што се не би могло спровести без одређених економских и регулатнвних мера. Ово због тога што су, како je истицао Кардељ још 1959. године, „снаге које дејствују против социјалистичког развитка у области полюпривреде далеко снажније него у другим привредним областима. Национализацијом основних средстава у индустрији и другим сличним мерама ликвидирали смо сваку економску базу буржоазије и сваку могућност стихијске рестаурације капиталистичких односа у тој области... Y области полюпривреде je друкчије. Ту још увек није потпуно затворена и онемогућена капиталистнчка перспектгша за један део газдинстава. Зато регулативне мере социјалистичке државе у тој области нису и не могу бита искључнво економског значаја него морају да носе у себи и елементе класне политике, тј. тада када се ради о спутавању или укидању капиталистичких тенденција или приватно-сопственичке шпекулације на рачун заједничког друштвеног интереса”. Дакле, држава се овде појављује као класпи инструмент социјалистичких