Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

211

Ар

Момчило Курдулија

Хтео бих да кажем једну прегршх речи о оном поглављу Платформе који се тиче идејне улоге и идејне борбе комуниста у области образована. Платформа, найме, вели да je борба коју у овој области комунисти морају да воде марксистичка идејност у целом васпитно-образовном процесу и да je идејна основа свих наших програма и васпитних садржаја дијалектичко-материјалистички поглед на свет и, у вези са тим, овладавање марксистичком методом анализе друштва и спознаје законитости основних друштвених токова. О томе би се могло веома много говорити. Чак бих и сам стоструко имао више шта да кажем од онога што ћу казати. Поштујући, меВутим, време које ми стоји на расположењу задржаћу се, непосредно или посредно, само на неким од acneката ове проблематике, остављајући за другу прилику да обухватније и рељефније изнесем своје мишљење и искажен неке од судова ко je понирање у суштину ствари намеће. Ово не искључује могућност да се и парцијално излагање стави у шири контекст. То, дабоме, није нужно, али није ни некорисно. Отуда ћу учинити неколико напомена за ко je ми се чини да су вредне пажње. Револуционарни токови у нас имају почевши од 1941. на овамо свој континуитет у развоју. Ja ћу у том погледу додирнути једну малу серију факата, иако би свако ко je кадар да спозна истину и да je не искривљену презентира многао навести пирамидалну серију чшьенида које представљају неопозиво сведочанство и које снагом свог постојања намећу закључак о континуативности нашег ратног и поратног развоја Ту су народни одбори, стицање друштвене својине, обрачун са стаљинистичким догматизмом, раднички савети, врло буран процес привредног развоја, веома брза и темељита промена содијалне структуре становништва, обим и састав образована (данас, на пример, преко 25 од сто грађана има образовање веће од осмогодшпњег), неприкосновен унутрашњи развој, ванблоковска сполна политика, самоуттрављање, уставни амандмани, нацрти нових устгша и др. Управо je то оно што je непрекндно изазивало, што изазива и што ће ако je судити по искуству, као мерилу које најмање подлеже сумњи изазвати отпор и страх од догматско-технократских снага и класног непријатеља, па наравно, и код либерала и националиста као ньихових органских продуката. Дијалектика живота показује да су револуционарни, самоуправни токови овог друштва такви да имају шансу да се изразе аутентично; да се један део крајњих циљева прелазног периода реализира у нашем времену, у нашим условима и нашим могућностима. Мени се чини да се сав задатак управо и састоји у томе да у оквиру тих детерминантни препознајемо себе, одредимо себе мисаоно и акционо и за данас и, пре света, за