Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

212

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

сутра. Отуда нам je неопходна револуционарна теорија и мисаоно удубливање у налог времена. Али нам je исто тако потребна и револуционарна пракса. Познато je како je марксизам гледао и како треба гледати на праксу као подлогу за теорију која своју вредност верифицира кроз праксу. Теорија има историјску шансу и част да се вине до фабричких хала и да ту нађе своју конфирмацију заснивајући са праксом корелативан однос који ће једино бити кадар да одведе жељеном резултату. Фабричка je хала, дакле, узвишење коме научна мисао треба да тежи; мрестилиште које даје нове, животворније импулсе у историјском кретању радничке класе у превазилажењу оне њене иначе, од класног друштва наметнуте функције која се исцрпљује y стварању вишка вредности. Није, нажалост, мали број писаца из области друштвених наука а пре свега из области социолошје и филозофије којима je туђа пракса (наравно, обрађена и интерпретирана на начин који одговара потребама одређене друштвено-економске формације) далеко више позната него наша. Ово је последнца најмање две околности, бескрајно je лакше преписивати него истраживати и уз добре услове на страни боравити. Прелазни период ни je нарочито у својој почетној фази безконфликтан и то не треба посебно доказивати. Оно на шта стадно вала указивати и што мора бити предмет врло брижливих проучавагьа су препреке које сто je на путу ослобођења лудске личности. Те Сциле и Харибде нису само оне ко je су наслеђе прошлости и делатности реакционарних снага које ,по бићу своје егзистенције, настоје да блокирају или успоре продесе који су контрарни њиховим хегемонистичким интересима, већ и оне које рађа сам развитак. Чворишта су, дакле, крајње сложена и њихово благовремено и адекватно размрсивање захтева особити напор. Свака олакост ту нуди веома опасне замке. Либерализам je за то довољан сведок. Додуше, оно чега ми, вероватно, још увек нисмо до краја свесни односи се на домашаје и дубине присуства либерализма. Аутогодшшьа владавина тзв. либералног социјализма упрлала je и дифамирала радничку самоуправу, jep je под ову намерно, сумње нема потурала фалш самоуправлање и омогућила асоцијални развој чији су плодови уткани у сва она збивања и све оне манифестације о којима Писмо говори и због којих je до Писма морало доћи. Овде, међутим, треба нагласити да није дошло до дисконтинуитета у нашој револудионарној активности, иако je она јењавала, jep je непрекидно и систематски била онемогућавана у свим доменима друштвеног живота. Ово вала подвући и због тога што између те активности и револуционарног хтења Писма и Платформе постоји органска веза и што je та природна целина негација и тотална антитеза несамоуправном курсу. Платформа, између осталог, јасно указује на сву оправданост наших напора за биће демократије као радничке самоуправе и нужност непомирљиве борбе против либертерног социјализма. Наша револуција Je и сувише самоникла, дубока и хуманистички определена да би у недоглед могла да трпи оне токове који су објективно предсобље њене смрти. Њени су животни сокови подобии да одоле свим налетима контрареволуције и да неодоливо крче пут којим лудска нога још није крочила.