Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, Sep 01, 1975, page 82

558

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ву радног стажа од 40 односно 35 година добио пуку схаросну пензију, није ни на који начин могао засновати поново радни однос, радити у радном односу, нити стидати ы примати лични доходак, из простог разлога, што je он и једно и друго изврпшо. Али, јер су извршиоци закона, посебно Закона о пензијском осигурању, оспораеали и одузимали пензију њеном уживаоцу, ако би нетто радио, па je то и довело до тога да се тај „рад” и „зарада” од њега, „дефинишу" законом, и то сасвим декларативно, као „рад” који нема icapaìcrep рада у радном односу, а „зарада” од таквог рада, нема характер ни садржај личног дохотка из радног односа. Рекли смо декларативно, jep се конститутивно ово питање решава у Закону о радним односима, односно сада у Закону о меЬусобним односима радника у удруженом раду. Не само то, него су ови прописи изгубили сваку важност, када je цело питање пренешено, и решено у области система разреза и наплате пореза, где му je и место. Тим даном, даном ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о доприносима и порезима грађана из 1967. године, у ствари су престоле да важе односне одредбе из Основног закона о пензијском осигурању, jep су уместо н.их дошле одредбе закона о доприносима и порезима граВана. Стога, непреузимање њихово у Закон о основним правима, сем изнетог, у основи je разлог решеие дато у Закону о доприносима и порезима граВана. То je и као послсдица системно правне природе прстиса, и у вези са тим, начела економије прописа. Као што ћемо још видети решење из Основног закона о доприносима и порезима граВана, већ крајем 1971. године преузеле су углавном републике у својим законгша, па и са тог разлога било je сасвим сувишно, да Закон о основним правима поново то преузима и „регулише”. Ако je то било нужно по Основном закону о пензијском осигурању из 1964. године, и то не de lege lata, већ због наопаке примене закона, а када још није постојало решење у Закону о доприносима и порезима граВана, jep je до њега дошло тек 1967. године, сада je то, у присуству овог правог, законитог решена, било запета сувишно, а што je Закон о основним правима, сасвим коректно правпо, у свему у сагласности са Уставом и закоыима, избегао.

V

Баш супротно свему овоме, код својих решена, законодавци репу блика и покрајина нису водили рачуна о овој уставно правној и законској основи и њеном континуитету у стицању и остваривању ових права. Добија се утисак, као да су једва чекали да прописи Основног закона о пензијском осигурању „престану да важе", па да они даду „своја” решена, на основу свога права суверености, превнВајући при том, да je то само уставна сувереност, дакле, строго у границама и под капом начела и прописа Устава СФРЈ, који као lus commune представља, не само границе, него и једину правку основу, за све савезне прописе нижега ранга, законе и др. а нарочито за све републичке, покрајинске, ошптинске и друге прописе, као ius particulare, у односу на основна права садржана и утврђена у Уставу.