Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

558

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ву радног стажа од 40 односно 35 година добио пуку схаросну пензију, није ни на који начин могао засновати поново радни однос, радити у радном односу, нити стидати ы примати лични доходак, из простог разлога, што je он и једно и друго изврпшо. Али, јер су извршиоци закона, посебно Закона о пензијском осигурању, оспораеали и одузимали пензију њеном уживаоцу, ако би нетто радио, па je то и довело до тога да се тај „рад” и „зарада” од њега, „дефинишу" законом, и то сасвим декларативно, као „рад” који нема icapaìcrep рада у радном односу, а „зарада” од таквог рада, нема характер ни садржај личног дохотка из радног односа. Рекли смо декларативно, jep се конститутивно ово питање решава у Закону о радним односима, односно сада у Закону о меЬусобним односима радника у удруженом раду. Не само то, него су ови прописи изгубили сваку важност, када je цело питање пренешено, и решено у области система разреза и наплате пореза, где му je и место. Тим даном, даном ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о доприносима и порезима грађана из 1967. године, у ствари су престоле да важе односне одредбе из Основног закона о пензијском осигурању, jep су уместо н.их дошле одредбе закона о доприносима и порезима граВана. Стога, непреузимање њихово у Закон о основним правима, сем изнетог, у основи je разлог решеие дато у Закону о доприносима и порезима граВана. То je и као послсдица системно правне природе прстиса, и у вези са тим, начела економије прописа. Као што ћемо још видети решење из Основног закона о доприносима и порезима граВана, већ крајем 1971. године преузеле су углавном републике у својим законгша, па и са тог разлога било je сасвим сувишно, да Закон о основним правима поново то преузима и „регулише”. Ако je то било нужно по Основном закону о пензијском осигурању из 1964. године, и то не de lege lata, већ због наопаке примене закона, а када још није постојало решење у Закону о доприносима и порезима граВана, jep je до њега дошло тек 1967. године, сада je то, у присуству овог правог, законитог решена, било запета сувишно, а што je Закон о основним правима, сасвим коректно правпо, у свему у сагласности са Уставом и закоыима, избегао.

V

Баш супротно свему овоме, код својих решена, законодавци репу блика и покрајина нису водили рачуна о овој уставно правној и законској основи и њеном континуитету у стицању и остваривању ових права. Добија се утисак, као да су једва чекали да прописи Основног закона о пензијском осигурању „престану да важе", па да они даду „своја” решена, на основу свога права суверености, превнВајући при том, да je то само уставна сувереност, дакле, строго у границама и под капом начела и прописа Устава СФРЈ, који као lus commune представља, не само границе, него и једину правку основу, за све савезне прописе нижега ранга, законе и др. а нарочито за све републичке, покрајинске, ошптинске и друге прописе, као ius particulare, у односу на основна права садржана и утврђена у Уставу.