Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

реконструкције садржине његових одредаба и коришћене правне терминологије, сасвим поуздано може тврдити да је у XIV вијеку которско статутарно право реципирало у значајној мјери римско право као опште право, ius commune; да су подударности у регулисању приватноправних института овог ирава са римским и општим правом јасно уочљиве и преиознатљиве, посебно у трговачким уговорима, да је у овом праву у приличној мјери коришћена латинска правна терминологија, нарочито за институте облигационог права (нпр. купопродаја - ventidio; ортаклук - societas; капара - агга; јемство - fidieusso; уговорна казна - stipulatio роепае), али и да је правни систем у Котору у XIV вијеку имао у односу на наведено право прилична одступања. У тим одступањима, која су одраз специфичних градских прилика, веома су присутни елементи локалног и словенског обичајног права, а у неким правним институтима и трагови византијског права. To се нарочито односи на својинскоправни режим на непокретностима у градској околини, на питање мираза, као и на регулисање система кажњавања и појединих кривичних санкција. 5. Осим неких обичајноправних правила која су инкорпорирана у Статут, у правној пракси средњовјековног Котора је, као посебан извор права, супсидијерно важило локално обичајно право - consuetude. Разлози за постојање такве праксе у Котору су вишеструки. Првенствено, статутарни прописи који су слиједили процес промјена у аутономној комуни нијесу могли у потпуности да одговоре свим захтјевима свакодневног живота. Осим тога, услови за радикални раскид са првобитним начином регулисања односа нијесу се ни одједанпут ни у потпуности стекли. Томе свакако треба додати и то да су се трагови ранијих, обичајем регулисаних односа живо осјећали у неким областима друштвене свијести. Иако се законодавац упорно трудио да постави у законске оквире новонастале односе и да их као такве уздигне изнад институција које су биле у нестајању и да тиме назначи прекид са наслијеђеним начином мишљења, ипак су се, како је то у чл. 37 Статута наведено, у судској пракси XIV вијека дјелиоци правде „ослањалн“ на обичајно право. На виталност обичајног права и на његову примјену и након низа година по доношењу Статута упућује и податак да је обичајно право коришћено у раду апелационих судова крајем XIV и у XV вијеку. 6. Сачувана архивска грађа показује да су у пракси прописи примјењивани али да се примјењују и обичаји као извор права. У већини исправа и судских спорова стоји клаузула да се спор ријешио по статутарним прописима н обичајима града или да је исправа сачињена у складу са Законом и Статутом - secundum statuta et leges civitatis Cathari. Најбројније од свих сачуваних исправа су свакако исправе о реализацији залоге као реалног и јемства као персоналног обезбјеђења обавеза, исправе о закљученим купопродајним уговорима, потом разни својински спорови, питања везана за миразни режим и тестаментарна располагања.

432

Н. Богојевић-Глушчевић, Статутарни прописи у Котору у XIV в. (стр. 429-440)