Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

6.1. Свака исправа о залози добара или евентуални судски спор вођен о извршењу залоге садржи назнаку ~да се сходно одредбама Статута из читаве имовине дужника шреба наплатити дуг". Постојала је заправо статутарна могућност за увсфење неке врсте генералне хипотеке на имовини дужника као општег средства обезбјеђења извршења уговорних обавеза - у исправама означеног клаузулом „super me et omnia bona mea“. Како показују неки судски спорови, управо код реализације залоге може се тврдити да ни све оно што је прецизно Статутом регулисано није у пракси беспрекорно функционисало. Разлог за вођење судских спорова било је непоштовање статутарних правила о установљавању залога или пак немогућност реализације залоге због неких других Статутом установљених права на заложеном добру. Тако се, примјера ради, 25. VIII 1335. године води спор нзмеђу дужника и залогодавца Сергија Јакањина и Деје, удовице Медошеве, као повјериоца и залогопримца, која је због неизвршавања Сергијеве обавезе исплате главног дуга „ушла“ у његове земље и за вријеме држања тих земаља „побрала“ са истих земљарину. Сергије тражи да му се земљарина изручи. Спор је пресуђен у Сергијеву корист. Он има право на земљарину са заложених земаља, „јер по Статуту о извршењу, онај ко уђе у нечије земље нема права на земљарину“. Занимљив је и један спор вођен 10. априла 1333. године. Повјерилац Мићо Бисин тужи Јелену, удовицу Марина Болице, да му исплати дуг свог мужа од 23 перпера јер је „био истјеран из дијела вино Града њеног покојног мужа у Тивту у који Га је суд увео ". Разлог томе је што је виноград који је дат у залогу био Јеленин мираз. Суд пресуђује да Милош Бисин може ~ући“ у други Маринов посјед у висини двоструког износа дуга, да посјед држи три мјесеца, а послије затражи дозволу од суда ако га жели продати. Дакле, уредна исправа о залози, сачињена по процедури коју тражи Статут у формалном и материјалном погледу оспорена је, у овом случају, јачим правом удовице на заложеној мужевљевој имовини која служи за обезбјеђење мираза. Стога је суд, сходно статутарним одредбама, увео повјериоца у други посјед ради наплате дуга. 6.2. Купопродајни уговор као један од најзначајнијих приватноправних уговора регулисан је Статутом у низу одредаба, нарочито уговор о купопродаји непокретности. С обзиром на изузетан значај непокретности, законодавац је прописао и посебан режим њиховог отуђивања путем јавног оглашавања - у исправама означеног као „venditio cridata fuit ter in platea per Riparium secundum Statuta et consuetudinem civitatis Cathari“. Свака продаја без таквог оглашавања правно је ништавна. Скоро свака исправа о купопродаји сачињена у XIV вијеку садржи такву клаузулу. Само су забиљежена четири уговора која нијесу поштовала овакав поступак јавног оглашавања.

433

Н. Богојевић-Глушчевић, Статутарни прописи у Котору у XIV в. (стр. 429-440)