Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

године. Повод за њено доношење бнла су веома несређена питања својине и других стварноправних односа на непокретностима почетком XIV вијека. Проблеме у свакодневној пракси нарочито су стварали они појединци који су држали непокретности од давнина a „ одбијали су да се одазову на судски позив када су им друга лииа захтијевала да те непокретносШи брате“. Зато је овом одредбом било прописано да ~сваки Грађанин или странаи који сматра да има неко право на непокретности која је у посједу неког другог лииа на подручју Општине, може то своје право тражити судским путем у року од двије Године од доношења ове одредбе Послије овог рока. заинтересована лица не могу ништа тражити поводом тих непокретности, а они који их посједују не морају одговарати на конкретне захтјеве. Питање права својине се тиме сматрало ријешеним. Држаоци непокретности су, ако нико у предвиђеном року није утужио, непокретности могли несметано користити. Држалац је тако постао „versus possessor' 1 , тј. власник у смислу римског посткласичног права, дакле у смислу извршавања пуне власти коју правни поредак признаје и штити и која по својој садржини није строго одвојена од посједа. Судски спорови указују на поштовање ове одредбе у свакодневној праксн. Пропис из 1325. годнне је основ за доношење пресуде у спору између Раде, удовице Мате Кимина, као тужиље и Раде, удовице Церне Гигина, као тужене. Тужиља се обратила суду, 22. 111 1332. године, зато што јој тужена није одговорила на захтјев којим је од ње тражила да јој дозволи прекуп врта који је њен муж, за дуг од десет перпера, заложио прецима мужа тужене још 1284. године. Тужена у своју одбрану истиче приговор ~да по Статуту има право да одговара тужиљи зато што је прошао рок од двије Године у којему је тужиља могла поднијети захтјев такве врсте. Након протека рока нема право да је узнемирава. “ Суд је уважио приговор тужене. Парница вођена 15. IV 1332. године такође указује на примјену овог прописа. Тужилац Јаков, унук пок. Драге Томине тужио је Маргарету, удовицу Томе Павлова, ~зато што му није одговорила на захтјев којим је тражио да се изврши диоба ијелокупног иметка. На то је, наводно, имао право као насљедник, јер су његов дјед Тома и Томина браћа, Павле и Медош, живјели у заједншш у којој су им непокретности биле неподијељене. “ Осим тога сматра „ да има право да учествује у подјели непокретности пошто је у истом степену сродства са оставиоцима као и тужена“. Тужена је, преко заступника, у одговору на тужбу изнијела неколико приговора: ~прво, да јој Јаков није брат, да по Статуту нема право да тражи ствари ако је кроз Годину дана мирно Гледао да их други посједује, да је надаље тужилаи, који је био одсутан двије Године, протеком тога времена изгубио право да било шта тражи, да су напокон прошле двије Године и за њу и она тужиоиу

435

Н. Богојевић-Глушчевић, Статутарни пропиеи у Котору у XIV в. (стр. 429-440)