Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

хипнозе или сличних мера што носе опасност непожељних промена целокупног душевног склопа. 4s „Само рђаво поимање језика може пажљиви рез хирурга назвати ’телесном повредом’ и лекара изједначити са лицем које другога убоде ножем.“ 46 Приликом оцене медицинског захвата не треба водити рачуна о чисто објективној слнци појаве, него о социјалној смислености третмана болесног човека. 47 2. Ово гледиште преовлађује међу правницима чак и оних земаља чији судови нмају супротну праксу. Но, и поред подударности у основном ставу, мишљења исказана у литератури разликују се у многим детаљима. Особито је спорно питање да ли медицински индикован и прописно обављен захват чињенично не представља телесну повреду, без обзира на његов успех или неуспех. На том питању разилазе се поборници двеју познатих теорија: „теорије радње“ и „теорије успеха“. Према „теорији радње“ за оцену прописног захвата битан је његов терапијски циљ, а небитно је што је он у пацијента изазвао оштећење здравља или смрт. Са тим трагичним ризиком мора рачунатн и разуман пацијент, па га зато не може преваљивати на терет лекара. Јер исход лечења не зависи од пацијентовог пристанка.4Х „Теорија успеха“ прави разлику између успелих и неуспелих медицинских захвата. Успели захвати, тј. они који пацијентово здравље поново успоставе или га одржавају, не могу се вредновати и кажњавати као телесне повреде, без обзира на то да ли је пацијент био обавештен о захвату и да ли је на њега пуноважно пристао. Међутим, медицински захват који је довео до погоршања пацијентовог здравља представља доиста телесну повреду, уколико је уследио без сагласности пацијента 49 3. Самовољно лечење болесника посебно је инкриминисано у кривичним законима Аустрије, Португалије и Хрватске. Они штите једино пацијентово право самоодређења, тј. слободу да допусти или не допусти лечење, а искључују заштиту телесног интегритета као таквог. so Медицински захват који је индикован и обав-

45 Dietrich Ebcrhard, SelbstbestimmungrUchl des Patienten und arztliche Aufkldrungspjlicht im Zivilrecht Frankreichs und Deutschland, Karlsruhe, 1968, стр. 50, и 56.

46 Han.s-Lco Wcycrs und Wolfram Mirlsching, ~Zum Stand des Arzthaftungsrccht", Juristische Schullung, 6p, 5/1980, стр. 320.

47 Ebcrhard Schmidt, Der Arzt im Strafrecht, Leipzig, 1939, стр. 70.

48 Исто, стр. 70-73.

49 Ulsenheimer, y: Handbuch des Arztrechts, стр. 816, маргинални број 9 и тамо наведена литература.

50 Peter J. Schick, „Die strafrcchtlichc Verantwortung des Arztc.s“, y: Wolfgang Holzcr, Willibald Posch, Peter J. Schick, Arzt und ArzneimittelhqfSmg in Osterreich, Wien, 1992, стр. 90,

375

Јаков Радишић, Самовољно лечење болесннка (стр. 365-381)