Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

релативизује значај степена кривице, пошто је релевантан сваки степен кривице (намера, груба непажња, обична непажња). Додуше, у нашем радном праву (не увек и у упоредном радном праву), кад јс у питању одговорност за штету коју радник проузрокује послодавцу, предвиђено је, из разлога социјалне правде (правичности), да радник не одговара за штету коју проузрокује обичном непажњом, већ се као основ одговорности јавља намера или крајња непсlЖЊсl. Казнена накнада - уговорна казна. Казнена накнада и уго ворна казна се најпре разликују са становишта циља. Уговорна казна има елементе приватне казне у мери у којој се одређује тако да буде већа од вероватне штете, 48 како би послужила као средство осигурања извршења обавезе, тј. средство за појачање уговора 49 али је она по својој правној прпродп првенствено накнада (претпо стављене) штете, док је казнена накнада по својој правној природи прнватна казна не само за неизвршење уговора већ иза деликт. Казнена накнада има двоструки циљ: да казнп извршиоца противправне радње (деликта - ex delicto) или прекршиоца уговорне обавезе (ex contractu) и да послужи као пример ради одвраћања могућих изршилаца. Поред разлике са становишта цпља, постоји разлика ratione tempore: уговорна казна се уговара при закључењу уговора, тако да уговорне стране унапред одређују износ уговорне казне, а казнена накнада се досуђује за повреду уговорне обавезе, ређе и за culpa in contrahendo, као и за случај деликта под одређеним условима {dolus; culpa lata). Разлика се јавља и у погледу начина одређивања висине уговорне казне, односно казнене накнаде. Внсину уговорне казне одређују слободно стране уговорнице, тако да се „захтев уговорне казне не оснива непосредно на штети, него на уговору“ 52 , што значп да се поверилац ослобађа доказивања штете дужниковим пропуштањем - довољно је да дужник дође у доцњу, 3 -’ а у спору за изрицање казнене накнаде мора се доказати и штета, као и степен кривице дужника, тако да висину казнене накнаде суд одређује имајући у виду све околности случаја, с тим да се законом може прописати највиши могући износ казнене накнаде. Ипак, суд може смањити како износ уговорене казне (на захтев дужнпка) „ако је она претерано велика у поређењу са штетом коју је претрпео поверилац“ , тако и износ неправе уговорне казне (на захтев

48 М. Константиновић, ..Природа уговорне казне. - Смањење од стране суда“, Анали ПравноГ факултета у Београду , бр. 2/1953. стр. 210.

49 Б. Благојевић (редактор), Правна ешшклоиедија, Београд 1985, стр. 1749,

50 M. Константиновмћ, op. cit., стр. 208-210.

51 Ibidem, стр. 210.

52 Ibid.

53 Ibid.

54 М. Константмновпћ. Скшш за законик о облигшшјама и уговорма (чл. 219, ст. 2), Београд 1996, стр. 105.

392

Бранко А. Лубарда, Казнена накнада (стр. 382-409)