Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

нсна) накнада у висини до троструког износа стварне штете и измакле користи, под условом да је штета проузрокована намерно. Премда законодавац не користи термин казнена накнада, историјским и телеолошким тумачењем ових одредаба долази се до таквог, правог значења законске норме о природи и циљу ове накнаде. Но, концепт законских решења о казненој накнади у домаћем праву (индустријске својине) може се критички сагледати са теоријског становишта и решења из упоредног (америчког) права, уз осврт на питање уставности оваквих решења. Питање увођења казнене накнаде, као врсте приватне казне, у један правни систем јесте питање филозофије грађанске санкције (одговорности), концепта и легитимности приватне казне, које треба да се постави за целину области тзв. приватног права, а не само за једну одређену грану права. Другим речима, ако се дсфе до уверења да постоји довољна филозофскоправна и етичка заснованост, заснованост са становишта начела грађанскоправне одговорности у савременом праву, па, дакле, и у нашем правном систему, онда питање увођења казнене накнаде треба да буде омогућено (законодавном политиком) конзистентно у више одговарајућих грана правног система. Пошто наш законодавац није поступио на тај начин, увођење казнене накнаде је изазвало реакцију у нашој правној науци, 125 при чему одређенн аспекти ове проблематике, чини нам се, нису били у довољној мери обухваћени, што је, верујемо, потребно за изјашњавање о легитимности и уставности законских решења, односно одредаба о казненој накнади. Пажњу најпре заслужују терминолошка и категоријална питања, односно потреба да се разреши терминолошка и категоријална конфузија коју наш законодавац уноси, јер не разликује (појам) казнену накнаду од накнаде штете. Мада се у наведеним законским актима не спомиње изричито термин „казнена накнада“ или „примерна накнада“ као назив за ову врсту санкције, интенција законодавца је била да се она уведе. Међутим, пропуст је законодавца што није навео пуни назив ове санкције, јер је, поред накнаде штете, предвидео и нову санкцију, за случај да је штета причињена намерно, ~до троструког износа обичне штете и измакле користи" (чл. 79, ст. 2 Закона о патентима). На тај начин, законодавац доводи до категоријалне конфузије, јер се два пута досуђује накнада штете: накнада штете за повреду права на патент (чл. 79, ст. 1, т. 3 Закона) и ~нова“ накнада штете до највише троструког износа обичне штете и измакле користи (чл. 79, ст. 2 Закона). Са становишта општих принципа о одговорности за штету, оваква законска решења се не могу разумети нити оправдати. Наиме, она се не могу подвести под легитимна одступања од начела интегралне накнаде (функције репарације), јер се може досудити чак трос-

125 С. М. Марковић, Пашешино ираво, Београд 1997., стр. 336-337.

405

Бранко А. Лубарда, Казнена накнада (стр. 382-409)