Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

труки износ накнаде штете. О уставности оваквих решења расправљао је и Уставни суд Југославије, на основу иницијативе за покретање поступка за оцену уставности, која се у образложењу позивала на то да је повређено уставно начело једнакости свих пред законом (чл. 20 Устава СРЈ), као и начело ne bis in idem: ~Нико не може бити поново осуђен ни кажњен за дело за које је поступак против њега правноснажно обустављен, или је оптужни акт против њега правноснажно одбијен, или је правноснажном одлуком ослобођен или осуђен“ (чл. 28 Устава СРЈ), 126 Ипак, нп законодавац, ни Уставни суд, а ни подносиоци иницијативе за оцену уставности оспорених законских одредаба о патентима, жиговима, узорцима и моделима, шгсу своју пажњу више усмерили на саму теоријску суштину и циљ казнене накнаде, јер би тада било јасно да се ова накнада по свом карактеру и правној природи битно разликује од накнаде штете. Наиме, казнена накнада је по својој правној природи врста приватне казне, различита од накнаде штете, без обзира на то што се по правилу изриче уз накнаду штете (против штетника). Стога се специјалним законима никако не би смео нарушавати смисао репарације, односно основно начело о интегралној одговорности за штету које је садржано у општем закону - Закону о облигационим односима, прописивањем да „ако је штета... проузрокована намерно, може се захтеватп њена накнада до троструког износа обичне штете и измакле користи“ (чл. 79, ст. 2 Закона о патентима) или, још експлицитније, прописивањем да ~ако је штета проузрокована намерно, накнада штете може се захтевати до троструког износа стварне штете и измакле користи" (чл. 49 Закона о жиговима; чл. 44 Закона о узорцима и моделима). На тај начин, ове законске одредбе су „у противности са самом идејом накнаде да накнада буде извор богаћења 1 '. 127 Стога, идеја репарације није у томе да буде извор богаћења, али идеја приватне казне, не искључује да казнена накнада буде у одређеној мерп извор богаћења. Да је законодавац разумео правну природу казнене накнаде као прнватне казне, која за циљ има и индивидуалну и општу превенцију, свакако би знао категоријално да раздвоји накнаду штете од казнене накнаде и да другачије формулише одредбе о казненој накнади. Тада би језик законског текста био јасан, а одговарајући термини прецизно употребљени, што би омогућпло да се законом предвидп да казнена накнада (као прнватна казна) буде до три пута већа од накнаде штете, али никако да се законом предвиди да накнада штете буде до три пута већа од износа обичне штете и измакле користи. Отуда, питање законодавне политике може бити прописивање могућности досуђивања и

126 Подноспоци иннцијативе били су Д. Николић и С, Марковић (Ш, 17/97, од 28. 1 1997).

127 М. Константиновић, ..Уговорна казна...“, стр. 213.

406

Бранко А. Лубарда. Казнена накнада (стр. 382^-09)